Ako za fudbal kažu da je „najvažnija sporedna stvar na svetu“, onda bi se za izricanje pravosnažne haške presude Vojislavu Šešelju prošle srede moglo reći da je „najsporednija sporedna stvar u Srbiji“. Mislim, da li je to iko uopšte gledao?! Navodno, nije ni Šešelj. A zapravo ne samo da je trebalo gledati, nego je to jedna od najvažnijih stvari u ovom kutku planete za dugo vremena. Srbija je, međutim, tako dobro i kvalitetno anestezirana da je i sam događaj i sve što mu je usledilo prozevala i prespavala i do danas se nije rasanila.
Samo, to što se dogodilo mnogo se manje tiče Šešelja, a mnogo više same Srbije. Ali Srbija o tome nema pojma, što zbog već rutinizovane inercije i ignorancije u tim stvarima, što zato što su se vlasnici javnog mnenja i te kako pobrinuli da ova, hm, neprijatnost prođe što diskretnije.
Šešelj je pravosnažno oslobođen glede svog uticaja na ratne zločine u Hrvatskoj i BiH, po svojevrsnom „konzervativnom“ shvatanju da neposredna veza između njegovog delovanja i ratnih zločina „tamo preko“ nije nedvosmisleno i neoborivo dokazana. S druge strane, Šešelj je pravosnažno osuđen „za Hrtkovce“, kako se to obično lapidarno kaže. E sad, poštovana deco, gde su ti fucking Hrtkovci? U Sremu, Vojvodini, Srbiji. Na teritoriji gde nije bilo „neposrednih ratnih dejstava“, ali Žalbeno veće (s razlogom) nije pristalo na interpretaciju po kojoj bi se tamošnja zbivanja mogla uistinu izmestiti iz ratnog konteksta.
E sad, zašto je sve ovo tako važno? Pa, hajde da to raščlanimo ovako. Kad očistimo zbivanja od izobilnih naslaga bullshita, šta se zapravo dogodilo? Jedan građanin i državljanin Republike Srbije, pri tome predsednik parlamentarne stranke, osuđen je za ratni zločin (podsticanjem), počinjen na teritoriji RS, nad civilnim stanovništvom RS (nad žrtvama biranim po najstrašnijem kriterijumu – etničkog i verskog identiteta), u lokalno mirnodopskim uslovima. Šta ova presuda zapravo govori? Da se na teritoriji Srbije odigralo organizovano etničko čišćenje (uz sve zločine i nepočinstva koji to prate), a da država Srbija, u najmanju ruku, nije učinila ništa da ga spreči i onemogući, niti se bar naknadno iscimala da organizatore i počinioce kazni. Zaključak zdravog razuma glasi: nije to učinila jer je država stajala iza tog progona, ili u najmanju ruku nije imala ništa protiv njega. Da je bilo drugačije, doslovno za jedan dan bi sav šešeljevski ološ i talog, na čelu s samim VŠ, bio pokupljen u dve marice i trajno razjuren kao one poslovične mačke s jebišta. Da je bilo drugačije, za Hrtkovce i ostalo odavno bi se debelo odgovaralo pred domaćim sudovima. Umesto toga, ta se morbidna i cinična saga razvlačila nedeljama i mesecima naočigled svih. Ako je to bio zločin, onda je to bio zločin takoreći u direktnom prenosu, u mnogo nastavaka, i oni koji su ga pripremali i sprovodili nisu ništa krili, niti se bilo čega stideli (ne čine to ni danas, što je dokaz da moralni idiotizam tih spoodoba nije bio tek privremena patološka nuspojava, nego je trajno stanje, bitno obeležje ličnosti). I ne radi se tu, dakako, samo o Hrtkovcima: nije mnogo bolje tih ratnih godina bilo ni u mnogim drugim mestima, naročito u Sremu.
Jedva da je za sve ove „haške“ godine i decenije donesena neka presuda koja bi se Srbije dublje i neposrednije ticala, i koja bi suštinskije i temeljnije uzdrmala ovdašnji dominantni narativ „Srbija nije bila u ratu, a progoni i etnička čišćenja – to su ‘drugi’; dobro, možda čak i Srbi, ali samo oni ‘odanle’, ne i ‘mi’“. Posle pravosnažne presude Šešelju od te priče ne ostaje ni slovce. Štaviše, da je VŠ osuđen za sve za šta je oslobođen, a da je oslobođen samo za ovo za šta je osuđen, i da je fasovao ukupno četrdeset godina, Srbija bi mirnije mogla da spava nego ovako.
Šta je, međutim, „Srbija“ iz prethodne rečenice? To nije ovaj koji piše, a verovatno ni onaj ili ona koji ovo čitaju; to nisu ne tako malobrojni građani koji su se suprotstavljali mehanizmu zla; to nije baš sasvim ni „tiha većina“ koja je gromoglasno prehrkala devedesete praveći se mrtva dok se oko nje stvarno ubijalo i ginulo; to, međutim, jesu svi oni koji koji su mehanizam zla hranili i opsluživali i na razne mu načine aktivno služili; to su pogotovo oni koji su tom nemani upravljali, uticali na njeno ponašanje ili se bar vozili u prvoj klasi u stomaku tog čudovišta. To, dakle, nije samo osuđeni ratni zločinac Šešelj, nego i oni koji su imali izvršnu vlast, a „Hrtkovce“ su u najmanju ruku dopustili – dakle Milošević i cela SPS struktura sa okolinom. I to su Šešeljevi doglavnici, poput donedavnog predsednika države Nikolića ili predsednice Skupštine Gojković Maje, vojvođanskog premijera Mirović Igora etc. A Vučić? On je „tokom Hrtkovaca“ još bio na drugom patriotskom zadatku, na Palama, no vrlo ubrzo će se pridružiti ekipi, jako dobro znajući šta je ova radila, šta radi, i šta će raditi. I s veseljem će požuriti da nadoknadi propušteno, ne samo na „ratnim područjima“, nego i kroz kalvariju zemunske porodice Barbalić, recimo. E, zato ekipa koja plastelinski modelira pokojno javno mnenje u Srbiji gleda da nekako zaturi ovu presudu i njene implikacije. Zato što ona bolje od vas i mene zna i pamti da ovo tehnički možda jeste presuda „Šešelju“, ali politički, istorijski, moralno – to zvoni svima njima.
A Hrtkovci su, inače, na pišljivih tridesetak kilometara lenjirom od Terazija. Toranj hrtkovačke katoličke crkve za sunčanih će se dana, cenim, lepo videti s najviših spratova stambenih kula Beograda na vodi. Buena Vista Social Club! Ništa, samo kažem.
