Davno je utvrđeno da novac ne donosi sreću, ali se, nekako, svima nama čini da je bolje biti nesrećan s novcem, nego bez njega. Ili, kako je primetio onaj duhoviti francuski pisac koji je posle moždanog udara mogao da pomera samo očne kapke: ako već moram da balavim onda makar da to radim po džemperu od kašmira.
Uostalom, sve se nekako svodi na onu parolu iz „Alana Forda“ napisanu na Grunfovoj majici: „Bolje je biti bogat nego siromašan“.
Na ovom mestu ostavićemo po strani statistike – veoma važne, doduše – koje pokazuju dramatično smanjivanje bede u svetu u poslednjih 200 godina, te okolnost da u evropskim predstavničkim demokratijama stabilna većina građana živi veoma prihvatljivim životom (Srbija, prirodno, nije među njima).
Usredsredićemo se na znamenito pitanje da li je i u siromaštvu moguće pronaći nekakvu ravnotežu. Raznorazne antičke filozofske škole su se, čak, otvoreno zalagale za siromaštvo, pa je verovatno zbog toga Diogen, onaj što je živeo u buretu (jer je tako odabrao), na pitanje Aleksandra Makedonskog može li ovaj, Aleksandar, štogod da učini za njega, Diogena, odgovorio da može: neka bude ljubazan i skloni mu se sa sunca.
Vera u bolji život posle
Posle su hrišćani uspešno progurali tu priču o (poželjnom) siromaštvu na ovom i bogatstvu na onom svetu. Kako bi podneli bedu ovozemaljskog života potražili su hrišćani utehu u drugom svetu, božijem, na koji, verovali su – a ima i onih koji posle 2000 godina i dalje veruju – posle smrti odlaze da bi uživali u svemu onome što im nije bilo dato ovde i sada.
Da li taj i takav svet zaista postoji nije, u međuvremenu, utvrđeno, ali Rimsko carstvo, ono zapadno, stvarno je palo, a hrišćani su u svemu tome odigrali zapaženu ulogu.
I dobro je hrišćanima išlo to sa siromaštvom sve dok se nije zaimalo, a onda su i oni, predvođeni crkvom, shvatili da je bolje biti bogat nego siromašan.
Posle je Niče utvrdio da su sve te hrišćanske priče o odricanju od zemaljskih dobara i asketizmu, smernosti i bogobojažljivosti uopšte, izmislili bolešljivi sveštenici kako bi stado držali u pokornosti i eliminisali snažne i zdrave primerke iz borbe za moć, ali su se, na sreću, posle izvesnog vremena pojavili i neki drugi sveštenici, pa su bitno modifikovali priču u smislu protestantske etike i duha kapitalizma (zbog čega su im oni prvi svako malo priređivali kvalitetne pokolje, ali to nije tema).
Teško je, međutim, svetu ugoditi, pa se sad upravo kapitalizam pojavljuje kao najveća pošast današnjice, mada je dosta zagonetno zbog čega tačno.
Pitanje se, naravno, može postaviti i na drugačiji način: da li se može biti slobodan bez obzira na uslove u kojima se živi? Podrazumeva se: loše uslove.
Za šta živimo
Ako se živi bogato sloboda, nekako, i nije prva stvar u koju se uživalac bogatstva udubljuje – preča je briga o bogatstvu – ali život u siromaštvu smanjuje izbore i mogućnosti. Dakle slobodu.
Ili, pomalo na hrišćanski način: da li je unutrašnje bogatstvo (šta god to značilo) dovoljno žilav materijal za otpor negostoljubivoj stvarnosti? Jer, da bismo trpeli nemaštinu, ali i da bismo uživali u onome što imamo (u bogatstvu, na primer), potrebno je da živimo za nekakvu vrednost. Potrebno je verovati u to što radimo.
Ako se teturamo od vrednosti do vrednosti, a da sami ne verujemo ni u šta, ako nismo u stanju da proizvedemo vrednost, ili da je branimo, onda nam ne može pomoći ni svo bogatstvo ovoga sveta.
Na ovaj način stižemo do ključnog pitanja: kako se stvara vrednost same vrednosti? Šta je to što neku vrednost čini vrednom?
Zadržimo se na primeru Srbije i njenih novobogataša. Gotovo svi pripadnici prvog i drugog partijskog ešalona, a verovatno i trećeg – govorimo o SNS-u, da se neko ne zbuni – obogatili su se zapanjujuće brzo od kako su osvojili vlast (nijedan kapitalizam to ne pamti).
Akumulacija naprednjačkog kapitala
Eno ih sada kako bahati, drogirani, pijani, nedodirljivi, neobavezani zakonom i boljim civilizacijskim običajima, gaze ljude okolo svojim preskupim kolima, kupuju tuđe i svoje živote, i, u svom primitivizmu, keze se u lice onima koji se ne daju prodati.
Da bi se do novca došlo potrebna je ili sposobnost (ovo se, dakle, ne odnosi na esenesovce) ili da se ne bude uhvaćen u inkrimisanim radnjama (što im dobro ide), ali da bi se novac trošio potrebna je kultura.
Ovaj soj ne ume ni da troši. Ni bogataši, hoće se reći, nisu svi isti.
Medičiji su, recimo, bili nezamislivo bogati, uz to ni malo nalik mirišljavom cveću, ali su nam, eto, ostavili Firencu i sve što, vekovima, ide s njom. Ovi će, pak, da nam ostave zatrovane ruševine.
Ovi, naprosto, bogati kao Krez, ne barataju pojmom vrednosti, jer nisu dospeli do civilizacije kao sistema zabrana. Stid je, recimo, civilizacijski izum koji te upozorava da nije dopušteno baš sve uraditi i reći. Ovi se, međutim, onako varvarski, ničega ne stide.
Čemu se, onda, mogu nadati siromašni, ako im već ni hrišćanstvo ne pruža bogzna kakvu utehu? Kakva bi se vrednost mogla ispiliti iz siromaštva? Skromno ćemo predložiti slobodu.
Ne dati se pasjim sinovima
Biti slobodan u siromaštvu veoma je zahtevan zadatak jer su izbori – a suština slobode je mogućnost izbora – suženi. Normalan bogataš, recimo, bira između sedam dana na austrijskoj planini pored jezera (čija se površina, da dodamo, zimi greje kako bi se bogataš mogao kupati u prirodnom okruženju, a ne u tamo nekakvom bazenu), ili desetak dana u Parizu, ako nije previše toplo.
Normalan siromah, pak, hoće li mu 27. u mesecu ostati još dve hiljade dinara, do prvog (pa ti budi slobodan u takvim uslovima).
Ali ako je bogatašu svejedno hoće li pripadati bestidnoj kleptokratskog grupici, ili ne, siromašnom to može biti izazov očuvanja ono malo ljudskog dostojanstva koje siromaštvo još nije pojelo. Uslov je, dakle, ne dati se pasjim sinovima.
Ukoliko je vrednost za koju se borimo crta pošmrkana s haube najnovijeg Lamborginija put je lak, a uspeh zagarantovan. Počinjemo s konzumiranjem besplatnih sendviča. Posle je već lakše.
Što brže sa sebe zbacimo naslage civilizacije, brže ćemo napredovati u hijerarhiji zverinjaka. Što se brže oslobodimo kičme, brže ćemo gmizati. Što se brže budemo lišili svake vrednosti, brže ćemo prestati da se stidimo.
Istu evoluciju, da podsetimo, prolazili su i članovi jedne druge partije, sredinom 20. veka, u Nemačkoj. Oni su, lišeni vrednosti, zapravo devoluirali. Kad je proces dovršen i Ciklon B su mogli da proglase lekom. Tada je ionako je bilo svejedno.
Šta je, dakle, to što neku vrednost čini vrednom? Odgovor: naš stav prema onoj crti pošmrkanoj s haube Lamborginija.
