Brzina zaborava: A šta bi sa Oliverom Ivanovićem?
U trenutku kada ovaj tekst nastaje, ne mogu se, ni približno, sagledati sve posledice privođenja i maltretiranja Marka Đurića, direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, a nećemo biti pametniji ni posle hitne intervencije Federike Mogerini koja je doletela da gasi požar koji se sada samo razbuktao a inače tinja već mesecima.
Opis događaja pronaći ćete na stranicama ovog broja „Vremena“, i za sada je sasvim izvesno da Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, neće uskoro, kako je pre dva meseca najavio, istupiti s platformom za drešenje kosovskog čvora, i oni koji su se u takozvanom unutrašnjem dijalogu zalagali za zamrzavanje konflikta, mogu se za izvesno vreme smatrati pobednicima u ovoj etapi razgovora.
Drugo je pitanje koliko to zamrzavanje konflikta doprinosi podgrevanju sukoba, o čemu smo imali pokaznu vežbu u Mitrovačkom dvoru i na ulicama Prištine.
Mada, ni to nije sigurno. I sada se govori da nema nastavka pregovora kao što se govorilo nakon ubistva Olivera Ivanovića. Te zakletve su još odjekivale, a pregovori su nastavljeni.
Ovaj put se i Srpska lista povukla iz vlade Ramuša Haradinaja, ali su, koliko vidim, ostali u kosovskom parlamentu pa, ako zatreba, mogu da daju podršku manjinskoj vladi, a mogu i da se vrate. Ovde se sve zaboravlja velikom brzinom, ljudi omrknu u jednoj pameti a osvanu sa drugom. Sluđivanje je posebno usavršena disciplina i sve me malo podseća na prostački opis (među)ljudskih odnosa koji glasi: u toj furi ko kom turi!
To se, učeno, kaže spinovanje, a u prevodu radi se o prevođenju žednih preko vode, čemu udarnički doprinos daju i nove vedete srpske analitike od milja zvane karijerni diplomata, ali i Vojislav Šešelj, koji cenzus prebacuje samo na televizijama i s jasnim zadatkom da ujutro i uveče udarnički prikazuje u šta se mogu pretvoriti naprednjaci samo ako se vrate korenima.
Ivica Dačić, koji nas, s vremena na vreme, podseti da je ministar inostranih poslova, poigrava se vatrom hladnog rata i osim što ga naziva ledenim, nudi se da povuče svoj potpis sa Briselskog sporazuma i da Srbiju povuče u izolaciju, odnosno u rusku interesnu sferu.
Priče za decu: Dačić povlači potpis
Tako Vučić u svakom sekundu može da zavapi drugarici Merkel i drugovima rasutim širom sveta i da traži razumevanje za svoj položaj, sličan položaju onog deteta iz filmskog serijala Sam kod kuće. Kad smo već kod Dačića i njegovog potpisa, probajte da se setite da li je Vučić bilo kada bilo šta potpisao a da se radi o stvarima od nacionalnog političkog ili ekonomskog interesa.
U beogradskoj političkoj čaršiji traju spekulacije oko tajne jednog poziva iz Beograda koji je hitno razrešio situaciju s hapšenjem Marka Đurića, a pošto zvaničnici odbijaju da javno kažu ko je koga zvao, pretpostavlja se da to nije bio Aleksandar Vučić, jer da ima takve volšebne moći, to bi već bilo oglašeno na sva zvona i sve bubnjeve, pa se nagađa da je to bio neko od ambasadora zemalja koje se, sve manje prikriveno, optužuju kao glavni sponzori albanske nezavisnosti na Kosovu i Metohiji.
Svet je inače, a neizbežno i Evropa, u opasnom previranju i takvom svetu i takvoj Evropi samo još fali politička i vojna nestabilnost na području Zapadnog Balkana, ali u takvoj situaciji i ovi što telefoniraju i oni koji primaju pozive vide i šansu da za sebe nešto oposle.
Spekulacije: Da li je u pitanju igrokaz?
Nije onda čudo da se množe teorije kako je sve ovo običan igrokaz s jasno podeljenim ulogama između navodno suprotstavljenih snaga. Podseća se na Vučićevu izjavu pred posetu srpskih zvaničnika da će oni preći administrativnu granicu ovako ili onako.
A pošto su je prešli onako, dakle ilegalno, ROSU (kosovska policija) dobila je povod za intervenciju koja je bila više osvetnička nego racionalna i imala je sve primese torture, čime je valjda kosovska vlast htela da pokaže ko je gazda u kući.
Sumnje o scenariju pojačala je i naknadno iskopana informacija da je portal pravda.rs još u podne objavio vest o hapšenju Marka Đurića, dobrih pet sati pre nego što je stvarno uhapšen.
Nisam siguran da se dve strane u ovom sporu dogovaraju o ovakvim igrokazima, ako je o tome reč. Ali, nimalo ne sumnjam da su sposobne da svaku priliku koju im pruži „protivnička strana“ iskoriste da obrnu vodu na svoj mlin i da posle toga zadovoljno trljaju ruke. Pokazuju moć, pravednost i dokazuju ono što im je u određenom političkom trenutku potrebno.
Sada su se na talasu ove nove afere obnovile i teorije o podeli Kosova kao najboljem rešenju. Ali oni koji zagovaraju podelu govore u stvari o razmeni teritorija, a to ne ide bez razmene ljudi, a razmena ne ide bez patnje i rata.
