Mali moralni aforizam iz Jugoslavije: „Kada na Zapadu vide građanina u mercedesu, ljudi pomisle ‘koliko ovaj zarađuje?’; kod nas pomisle ‘koliko li je ovaj pokrao?“
Malo se toga, izgleda, promenilo. Uprkos utisku da je Balkan vreli kazan, u kome svake decenije proključa neka revolucija, geopolitičko ili nacionalno previranje, gde istorija vozi u šestoj brzini, naši sistemi su, ispod toga, glečeri. Naše društveno vreme kaplje; naše civilizacijske promene putuju na leđima puža. Mi smo betonska brana bez upravnika: malo-malo, pa neko slučajno, neplanski, pusti bujicu kroz rupu, ali brana ostaje…
Zato je kod nas definicija progresa mnogo amorfnija i površnija stvar. Isti mentalni sistem neofeudalne vladavine i prisvajanja javnih resursa i dalje traje, uprkos simboličkim i formalnim promenama, uglavnom pod evropskom prinudom. Srbija danas, u poređenju s Miloševićevim vremenom, deluje kao prosvećena država. Pakovanje, uključujući zvanične izjave o putu u Evropu, svakako je drugačije. Proizvod ima novi dizajn. Nažalost, i dalje ne radi.
Progres se najčešće meri opipljivim stvarima. Nove zgrade i četvrti od kristala, džentrifikacija oronulih kvartova, novi trgovi i parkovi, novi putevi i mostovi, nove fabrike i parkinzi, turističke gondole, fontane i novogodišnje rasvete, klizališta i igraonice, kafei i restorani, galerije i šoping centri…
Za razliku od „razvijenog sveta“, ukus privida i kulisa u ovakvom progresu ovde je jači. Težak je na jeziku, ali štipa i za oči. Progres je ovde „progres“ jer nam je skoro nemoguće da razdvojimo javni tender od pljačke, projekat od korupcije. Tako ih osećamo. Prva reakcija nam je kao i kod bivših Jugoslovena: nema osećanja opšteg dobra, samo lične i partijske koristi. Tamo gde neko opšte dobro i postoji, zagorčano je ovim drugim. Sve nam je ‘zabibereno’ i moralno oljućeno. Iako je, možda, stvarno lepo i, čak, napredno.
Sebe hvatam, evo, već godinu dana, kako kroz Beograd idem pognute glave; gledam u asfalt i glavu podižem tek povremeno, uglavnom u parkovima i u mirnim zakucima Ade. Nije mi mnogo bolje ni u ostatku Srbije. Jedva čekam da naiđe knjižara, u koju skoro utrčim, kao u sklonište u planini, da se malo mentalno ogrejem i nadišem drugog vazduha, pre nego što nastavim svoj nervozni marš. Nisam dugo znao zašto, sada znam, i to je nešto što delim s mnogim drugim Beograđanima. Ono što ne delim je da i u kafee i restorane ne idem često iz istog razloga.
Korupcija mi je postala estetika, filter kroz koji sada vidim sve. Moralni otrov zagađuje ne samo vazduh, koji takođe vidim, već i objekte. Novi asfalt u mojoj ulici, ‘art nuvo’ zgrada iza Hrama, novi Trg republike, staze u parku koji nikako da se završi, gondola na Kalemegdanu, novogodišnja rasveta, bahato parkirani automobili oko vračarskih kafea, luksuzna moda i siromašna dikcija povlašćenih slojeva, statistike koje nije moguće pronaći u realnosti – ništa više nije kako izgleda na površini, ništa u suštini nije progres jer je samo još jedna šansa za pljačku, za ugradnju, za kombinaciju…
Nema politički neutralne estetike na Balkanu. Najveći neprijatelj estetike kod nas nije neznanje i nestručnost, nego etika. „Ružno nam je jer je od vas„, vrište naše oči i duše, bez obzira na stvarnu formu toga u šta gledamo, čak i kada nije ružno, čak i kada bi bez problema bilo pohvaljeno kao progres i znak boljitka i u srcu Londona, Pariza ili Beča. Srce mu je ružno i misao mu je ružna. Teško je oduprti se ovom mračnom filteru; pitanje je da li i treba.
Ceo Balkan sedi iza crnog stakla koje garavi čak i njegove najlepše prizore. I vrh Kopaonika, i padine Zlatibora, i plaže Hrvatske i bulevare Podgorice, hotele u Prištini i šoping centre u Sarajevu. Naš progres postoji, moguć je samo ako od njega neko ima ličnu privilegiju, nauštrb drugih; naš progres je zatvoreni klub. Štagod kapne društvu biće malo, retko, s teškim pristupom, mala nadoknada za ono što smo izgubili da je drugačije, ali bolje nego ništa. Progres nije bolji javni saobraćaj, nego klima u nekim vozilima; progres nije tolerancija, nego nedostatak ubistava na Paradi ponosa, progres nisu slobodni mediji, nego impotentna strategija imaginarnog razvoja istih.
Naš progres je trula pomorandža sa, ne još zadugo, očuvanom sjajnom korom. Boja zrači, vosak blešti, lepa je po sebi. Dok se ne oljušti…
