Prošle nedelje Albanci su pokušali da oduvaju preostale Srbe sa Kosova. Nisu uspeli. Da bi se pokrenula velika masa naroda potrebna je ne samo velika pretnja nego i nada. Kada su bežali pred „Olujom“, Srbi iz Krajine polagali su nadu bilo u život u Srbiji bilo u skori povratak. Albanci koji su izašli sa Kosova uoči NATO bombardovanja bili su sigurni da će se trijumfalno vratiti. Srbi koji su sad na Kosovu ostali znali su i da ih u Srbiji ne čeka bogzna šta i da povratka ne bi bilo.
Albanci su počinili onoliko zla koliko su mogli u jednom danu. Razmere tog zla još nisu sasvim poznate, ali je očigledno dovoljno veliko da se otkloni svaka sumnja u njihove krajnje namere. Trebalo je da Srba nestane, da se izbrišu tragovi njihove istorije i života, da se ubije ideja povratka i da se onda pitanje statusa Kosova reši samo od sebe. To što je ta namera bila tako jasna i što je u tom nasilju učestvovalo oko pedeset hiljada ljudi, obesmislilo je sve što je međunarodna zajednica do sada pokušala da uradi.
Pitanje sada glasi: kakva je korist od ove štete? Pitanje je dakako cinično, ali srpska politika ovih dana može da bira – da bude cinična ili rđava. Dakle, stegnimo srce i priznajmo da korist može ispasti i veća od nesreće, ali to pod uslovom da se uzdržimo od uvećavanja, laganja i manipulisanja nesrećom. I pod uslovom da se ne ponovi ništa slično paljenju džamija, što je uvećalo štetu.
Elem, korisno je najpre to što niko više neće moći da poveruje u laž o napredovanju Kosova ka multietničkom raju. Ta laž je bila preskupa, insistiranje na multietničnosti vodilo je pravo u monoetničnost i sada je jasno da bezbednost za manjinu na Kosovu može da obezbedi jedino segregacija, koliko god to užasno zvučalo. To je nešto čemu niko ne treba da se raduje, to je samo nužno zlo, što nas udaljava i od evropskih ideala i od evropske realnosti. Etničko razgraničenje je krunski dokaz nespremnosti za Evropu, pogotovu ako je predstavimo kao cilj kojem težimo.
Autonomije, kantonizacije, entiteti, samo su formalni izraz segregacije, jer bi svako crtanje granica po Kosovu sigurno vodilo ka „razmeni stanovništva“, što znači da domaći političari nikako ne bi smeli o tome da govore s mnogo oduševljenja. Ali, nema sumnje da je kosovsko pitanje sada dobilo ubrzanje, da će se tražiti manje iluzorni odgovori i da će Srbija lakše moći da se okrene drugim temama.
Korisno je, dalje, i to što se Srbija prvi put posle mnogo godina našla u prilici da deluje moralno, da se poziva samo na pravo, a ne na silu. Promena je ogromna i čini mi se da je među političarima malo onih koji su sasvim svesni šta to znači i kako bi valjalo da se ubuduće ponašaju. Ovo je, naime, šansa, veliki poklon koji je Srbiji napravio albanski ekstremizam i sad ga valja prihvatiti. To znači da se džamija morala zaštititi kao da je američka ambasada, a kad već nije, ministar policije mogao je da ponudi ostavku, makar to bilo najlakše.
Naravno da ne dolazi u obzir bilo kakva priča o našoj vojsci koja bi navodno sve to očas rešila samo da je puste. Takođe je neumesno vrištati na KFOR i UNMIK, zvati u pomoć i vređati međunarodne faktore koji jedini nešto mogu da urade i rade. Ako je običan svet uzbuđen i izluđen, političari ne bi smeli da gube glavu i puštaju da ih nosi ta histerija. Sada kada se na Zapadu pojavljuju prvi znaci spremnosti da se Srbija uvaži i da se možda prizna kako se prema njoj ponekad grešilo, neko ovde to treba da primi mirno i odmereno i da ne traži i ne očekuje previše.
Bez svoje zasluge, manjinska vlada dobila je iznenadnu priliku da se stabilizuje, ojača i stekne naklonost građana, što bi joj moglo produžiti vek, ali opet pod uslovom da odoli iskušenju da sve to zloupotrebi. Za sada, reklo bi se da je iskušenje bilo prejako. Baš onog dana kad je na Kosovu eksplodirao albanski zulum, vlada je hitro smenila Crkvenjakova i na čelo nacionalne televizije dovela nikog drugog do Hanibala Lektora srpskog novinarstva. Osobu, dakle, kojoj je mesto u kavezu. A par dana zatim, saznali smo da se poništava reforma obrazovanja. Bila je suviše moderna, a premalo srpska. A to dvoje kanda nikako ne mogu skupa.
Radi se očigledno o legalističkom specijalitetu zvanom „davljenje u mraku“. Izgleda da vlada nema strpljenja da sačeka ni toliko da sakupi sve poene koje joj kosovska nesreća sobom donosi, nego odmah počinje da troši i rasipa. Tek što je povodom Kosova uspostavljeno unutrašnje primirje, ovde tako retko i dragoceno, vlada vuče poteze koji nepotrebno ideologizuju i truju javni život.
Izgledalo je za trenutak da bi čak i radikali mogli da budu potisnuti pošto su se Koštunici i njegovoj vladi osmehnuli evropski partneri, ali ta vlada ne pokazuje nameru da se odupire radikalizmu, nego i dalje ratuje samo protiv opakog reformizma i đinđićevštine. Da li da se nadamo da je u pitanju inercija, ranije planirani potezi koje niko nije stigao da otkaže? Naime, još nije prekasno da se šansa iskoristi, da se zadrži nešto od konsenzusa ostvarenog povodom Kosova i da se napravi veliki evropski prodor.
Takvu šansu Đinđić za života nije dobio. A sva ta vrata koja su njemu bila zatvorena sad se, gle ironije, otvaraju pred Koštunicom koji nije baš siguran da uopšte želi kroz njih da prođe. Ali, ajde da ne baksuziramo. Valjda će se opet naći neko da ga unese ili barem malo pogura.
