Obaveze vlasti: Bahatost nije dokaz snage
Politika u kojoj se ne vodi računa o vremenu nalik je partiji šaha u kojoj jedan od igrača traži put da spase partiju, ali mu pada zastavica na šahovskom satu. Mogao se predvideti cajtnot u kome se nalaze srpski političari, srpska politika i mi zajedno s njima.
Od dana kada je izabrana, ova vlada u stvari slabo funkcioniše i nijednu od bitnih zakonskih procedura još nije pokrenula s mrtve tačke. Ovaj tekst nastaje u utorak, u večernjim satima, na razdelnici dva važna politička događaja: nastavak vanredne sednice srpskog parlamenta i put u Brisel visoke državne delegacije, s Borisom Tadićem na čelu.
Kako stvari sada stoje, bolje je i da ne idu, jer malo šta u Brisel mogu da ponesu. Od maja ove godine, kada je potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, nema formalnog napretka na putu ka evropskim integracijama i pokazalo se da je bila pogrešna prekonoćna odluka da se parlament u avgustu šalje na kolektivni, jednomesečni odmor.
Opšte je mišljenje da je raspuštanje parlamenta usred vanredne sednice bilo motivisano željom da se spreči agresivna dramatizacija hapšenja Radovana Karadžića, a meni izgleda da su na tu odluku uticali taktički razlozi oko konstituisanja vlasti u Beogradu a da je za tu operaciju najmanje jednoj strani u trouglu te vlasti trebalo dati predah i poštedeti je parlamentarne provokacije.
Sad imamo ono na čemu smo i stali kad je skupština raspuštena. Ali, ne verujem da će opstrukciona taktika radikala dugo trajati. Oni su, barem promućurniji u rukovodstvu ove stranke, svesni da je ometanje rada pucanje u spostvenu nogu i pošto će ovih dana dobiti nešto opipljivo, pismeni zaključak, recimo, da će se istražiti okolnosti pogibije Ranka Panića, učesnika julskih demonstracija povodom hapšenja Radovana Karadžića, mogućno je i vrlo verovatno da će već u četvrtak, kad „Vreme“ bude pred čitaocima, u Skupštini raditi po dnevnom redu, aman ostaje pitanje šta će ovi naši raditi u Briselu u sredu i kako će objašnjavati zastoj na glavnom koridoru srpske politike.
Pod pritiskom javnog mnjenja radikali i pridruženi članovi opstrukcione koalicije, gubitnici na izborima i u postizbornim kalkulacijama, tragaju za bilo kakvim političkim poenom i časnim izlazom iz kola u kome su u Skupštini zaigrali i na pametnoj vlasti je bilo da im to ponudi blagovremeno.
Ne bih da preterujem, ali ovi što su na vlasti kao da su poverovali da su svemoćni. Da su važnoj vanrednoj sednici parlamenta, kojoj su sami odredili dnevni red, prišli s manje bahatosti a više osećanja za potrebe na drugom tasu srpske političke scene, razgovori u Briselu bili bi konkretniji a uloga naše delegacije aktivnija i, verujem, kreativnija.
Računica Aleksandra Vučića: Loši mediji ili loši radikali
Pretpostavljam da i u rukovodstvu stranaka opstrukcije imaju svest o tome da taktika opstrukcije, začinjena uvredama i klevetama, nije nikakva strategija i da bi primena ovog taktičkog sredstva do krajnjih granica radila na uštrb njihove koristi, jer bi se, čak uz sasvim malu medijsku kampanju, koja je, uzgred, kao što sam pisao, već počela, stvar mogla predstaviti onako kako nekima i sada izgleda da jeste – da ove stranke rade protiv interesa građana, pa, sledstveno tome, i protiv interesa onih koji su za njih glasali.
Svako malo neko izračuna koliko nas staje nefunkcionalan parlament, utvrđuje se novcem izražena šteta od neusvajanja zakona i neratifikovanja ugovora, spinuju se vesti o povezanosti posla s Fijatom s ratifikacijom sporazuma s Evropskom unijom, a oba ova posla povezuju se s gasnim aranžmanom s Rusima, jer, navodno, od potpisivanja tog paketa, uključujući i preuzimanje NIS-a, zavisi i ruska odluka da se automobili iz Srbije izvoze s naplatom simbolične carine sa čim Italijani i računaju… Čak se negde pojavila i vest da ruska državna naftna kompanija razmišlja o promeni trase gasovoda. A u utorak uveče, dok su se radikali izmarali sopstvenim govorničkim akrobacijama, na programima svih televizija iskrsli su, odnekud, kao iz čarobne kutije, vodeći svetski i evropski bankari da upozore javnost da nema ništa od ozbiljnih poslova ukoliko se prvo ne oposli ovo što je na skupštinskom dnevnom redu.
Aleksandar Vučić iz Srpske radikalne stranke nedavno je, u intervjuu „Politici“, primetio da 98 odsto medija vodi kampanju protiv opozicije. Ne znam kako je to izračunao, ali on još tvrdi da to čini vlast koja političkim ili ekonomskim pritiscima kontroliše toliki procenat medijske moći. On je iz toga, čini mi se, izvukao zaključak o tome da je vlast pokvarena a da su mediji još gori, sasvim u duhu radikalskog slepila za očigledne stvari, i nije se dosetio poslovice o pijancu i dva svedoka, pa mu nije ni palo na pamet da tako koncentrisana medijska paljba ima možda i neke veze s lošim kvalitetom radikalske politike i retorike, suprotne narodnom očekivanju i obnovljenom željom za pristojnim i mirnijim životom.
Ali, bez obzira na to kako Aleksandar Vučić tumači činjenice, i on je svestan da su radikali laka meta i da od nastavka opstrukcije nikakve praktične koristi neće biti. To je možda i linija još jedne, ne sasvim bočne podele unutar Srpske radikalne stranke, jer onih 98 odsto medija primetilo je da su u nastavku skupštinske sednice glavne vračare i proročice o stradanju izdajnika do 11. kolena, „odapele strelu“ i prema onima u njihovom taboru koji bi se drznuli da o važnim stvarima razgovaraju razumno, što je ključni dokaz da i takvih ima.
Đinđićeva deca: Broj prvaka kao ozbiljan društveni parametar
Dete mi je u ponedeljak prvog septembra krenulo u školu. Đak prvak. To mi je već peti put, ali nisam oguglao i bio sam potpuno raznežen kad sam ugledao male ljude sapete velikim rančevima. Širom otvorene oči pred kapijom znanja! U razredu su 32 prvaka. Tri su prva razreda. Mom kolegi dete je pošlo u istu školu pre tri godine. U razredu su bila 22 đaka. Neko je za ovu novu generaciju, rođenu 2001. godine, rekao da su to Đinđićeva deca, misleći, simbolički, na obnovljenu nadu ljudi da će živeti bolje. U školi kažu da će od iduće godine imati četiri odeljenja. Opšta statistika pokazuje da se povećao broj prvaka.
Stvari se menjaju nabolje. Samo neki ljudi ostaju isti.
