Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Zaslužuju li Tijanić i Tirnanić ulice, i zaslužuje li ovo društvo zrelu kulturu sećanja
Eh, gde su ona stara dobra vremena kad je dokoni pop krstio samo nedužne i beslovesne jariće (koji od tog čina nisu mogli imati ni koristi i štete)? Danas, evo, i popovi se udvojiše: dokoni pop Ćira krsti ulice, a dokoni pop Spira ih raskrštava… S tom razlikom što je „Ćira“ vlastan i da krsti ulice i da ih krpi i rašiva (i tim se svojim ovlašćenjima obilato, tj. bahato i diletantski služi), dočim „Spira“ može samo da prigovara sa strane…
Okej, manimo se šifriranog govora. Udruženje novinara Srbije (UNS; ne brkati s NUNS-om, koji je, tronuto saznajem i prenosim, ovih dana pretrpeo nenadoknadiv gubitak iščlanjenjem uglednog Sarapa Predraga) predložilo je da se po upokojenim novinarima Aleksandru Tijaniću i Bogdanu Tirnaniću nazovu neke beogradske ulice. Gradska vlast, u liku iritantno neizbežnog i neizbežno iritantnog Vesić Gorana, pozitivno je reagovala na spomenutu inicijativu: biće ispunjeno, kažu, evo samo da im pronađemo lokaciju. Megjutoa, izvesne nevladine organizacije i građanska udruženja, mahom „ljudskopravaškog“, antinacionalističkog i tome sličnih usmerenja reagovala su na tu inicijativu izrazito negativno, bar kada je reč o Aleksandru Tijaniću (Tirnanić je, hvala nebesima, bar za sada izostavljen iz čitave fertutme), podsećajući na nepodopštine i tamnije stranice njegove, vaistinu, ponekad i odviše koloritne profesionalne i političke biografije.
E sad, šta je tu mogući problem, to jest, koje su moguće implikacije i komplikacije, da ne rečemo nuspojave? Ovi što se bune protiv „tijanićizacije“ nekog beogradskog sokaka barem nominalno su mi politički i svetonazorno bliski i srodni: što bi se reklo, u velikoj većini javnih bitaka bivali smo (i bićemo) na istoj strani. Ovi, pak, koji su pokrenuli narečenu inicijativu, kao i ovi što su bili vlasni da je prihvate i što će biti vlasni da je sprovedu daleko su mi, i hvala bogu da je tako: daleko im lepa kuća. A za znatnu većinu potonjih, bogme, nikako nije jasno kakve uopšte mogu imati veze s Tijanićem i Tirnanićem, bilo živima ili pokojnima, kada su ponajčešće bili na suprotnim stranama u svemu što je bilo važno. Dakle, njihovo posthumno svojatanje ove dvojice prilično je dubioznog kvaliteta i utemeljenosti, ali opet, s druge strane, nije baš ni da je „zabranjeno“: svako ima pravo na slične inicijative, i šta sad? Pitanje umesnosti i dobrog ukusa na stranu.
Kako god, ako je u tome nevolja s ovom inicijativom, u čemu je problem s „kontrainicijativom“? U tome što, eto, čak i ispravni ljudi, navodeći uglavnom ispravne razloge, ponekad mogu da „promaše ceo fudbal“, da ne grešeći bitno u pojedinačnom, omaše u totalitetu. Zašto? Zato što, fokusirani na ono što im je u centru pažnje, svesno ili nesvesno zanemare širu sliku. A kultura sećanja u jednom društvu koje pretenduje na to da je demokratsko, zrelo, odgovorno i pluralističko ne može ni da previđa „manje prijatne“ detalje o bilo kome i bilo čemu, ali takođe ne može ni da se svede samo na njih; u prvom slučaju, bilo bi neodgovorno prema sebi i drugima; u potonjem slučaju, moglo bi mu se dogoditi da se pretvori u otužnu karikaturu u vidu tiranije dobrih namera (koje poslovično popločavaju put za znamo-već-šta) i deklarativnog moralnog čistunstva koje bi naposletku, ako je iole konsekventno, ne samo moglo nego i gotovo pa moralo da dovede do potpunog čišćenja imena ulica i trgova (škola, kulturnih ustanova etc.) od manje-više svih ličnosti, jer teško da ćete naći nekoga bez greha (činjenja i/li nečinjenja), osobito među ljudima koji su u bilo kojem trenutku života posedovali izvesnu moć ili uticaj na moć. A da se ne lažemo, po takvima se, a ne po anonimusima i nemoćnicima nikada nedovedenim u iskušenje da uprskaju nešto izvan privatnog života, ulice obično i nazivaju.
Možemo to da postavimo i ovako. Ako se kultura sećanja za koju ćemo se zalagati bude oblikovala po ciljanom filtriranju onog najspornijeg iz nečije biografije, a ne po ekstraordinarnim profesionalnim dometima, društveno-kulturnim zaslugama i probojima, onda ne samo da ćemo npr. Tijaniću i Tirnaniću uskratiti moralno pravo na ime na uličnim tablama, nego bi po istom kriterijumu to retroaktivno trebalo učiniti i sa mnogima drugima; evo, da ne idem dalje od trojice, po mnogima, ključnih pisaca ovog jezika u prošlom veku, naročito u njegovoj prvoj polovini: Andrića, Crnjanskog i Krleže. Nije li svakome od njih prilično lasno na dušu natovariti razne građanske grehove, bilo kroz ono što su činili a da bi bilo bolje da nisu, ili kroz ono što nisu činili, a trebalo je? Naravno, to ipak tako ne ide; dakle, nećemo ih „lustrirati“ jer postoji nešto nalik na konsenzus da su u pitanju klasici čija ostvarena vrednost života i dela zasenjuje problematična mesta bi(bli)ografije. Što nas, opet, neće sprečiti da ih i ubuduće kritički preispitujemo, jer je i to sastavni deo kulture sećanja. Isto je i sa Tijanićem i (pogotovo) Tirnanićem: i oni su, svidelo se to nekome ili ne, klasici u njihovom profesionalnom domenu. S predobrim razlozima, za koje znaju ili bi morali znati oni koji o njima nešto javno tvrde, nešto dalje i dublje od površnih impresija, arogantnih uopštavanja, kratkog pamćenja, halo (d)efekata ili olake brbljavosti šupljih sveznalica sa „društvenih mreža“. I zato, dajte ovu dvojicu na table, gde im je i mesto, a onda ćemo im, kao zrelo društvo i ozbiljna kultura, mirne savesti sve po spisku – zlo za zlo i dobro za dobro.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve