Kako pisati bilo šta ove nedelje u zemlji Srbiji, a da to ne bude ovako ili onako povezano s izborima? Radije ću u startu odustati od nerealne ambicije. Dakle, tri dana nakon izlaska ovog teksta izaći ćete, ili nećete izaći, na izbore koji odlučuju… o čemu zapravo? Ta, ne uveravaju li vas svi da je ono glavno već unapred odlučeno (ko će vladati), a da se izbori održavaju jedino zbog onog ipak sporednog (s kim će vladati). Kako god okrenete, to nije bogzna kakav predizborni stimulans; izbori na kojima (navodno ili stvarno) nema neizvesnosti zapravo i nisu izbori u „konvencionalno“ demokratskom smislu reči. No, valja razmisliti: možda nekome baš odgovara ova vrsta defetizma i fatalizma?
Hajde da se na ovom mestu malo poigramo jedne simpatične analogije. Evo se pre neki dan odigraše i „parlamentarni“ izbori u bratskoj i slobodarskoj Severnoj Koreji. Bilo je uzbudljivo i neizvesno kao i uvek: ama baš svi radni ljudi i građani izašli su na izbore i ama baš svi su glasali za režimske kandidate (zakerala primećuju da nekih drugih, doduše, nije ni bilo) a najviše je zablistao mladi Vođa Kim Jong Un (onaj bez teče), koji je u svojoj izbornoj jedinici lako prešao cenzus osvojivši relativno ubedljivih 100% glasova. To nije malo dostignuće i napredak u svetlu činjenice da su neki njegovi prethodnici umeli žalosno da podbace šlampavo osvajajući tričavih 99,99%. Kod ovog novog nema zajebancije: nikome tog dana nije bilo dozvoljeno ni da umre pre nego što glasa. Zna se šta je prioritet u Narodnoj demokratiji!
Istog dana i u istim novinama (Danas) gde sam čitao uzbudljiv izveštaj iz Pjongjanga, na naslovnoj se strani kočoperio headline koji kaže kako SNS, po izvesnoj telefonskoj anketi, ima preko 50% posto glasova opredeljenih birača. Hajde da, pojednostavljenja radi, kažemo da je to tačno pedeset odsto; znači li to da je Vučić Aleksandar izborno težak tek polovinu jednog celog Kim Jong Una? I da li je to onda malo, ili mnogo, ili malo mnogo?
Zvuči kao (ne preterano dobra) šala, i bilo bi to, da nije nekih obespokojavajućih detalja. Pre neko je veče Vučić gostovao na pinkovanoj televiziji gde je, uz sasluživanje nekog čoveka koji mi je odnekud nešto poznat, objašnjavao zabrinutoj naciji kako Srbiji preti opasnost od „opozicionih ekstremista“ koji priželjkuju, a možda su radi i da organizuju, nasilje i haos (tzv. ukrajinski scenario!) ne bi li se popeli/vratili na vlast, a sve zarad toga da opet piju krv sirotom narodu. A Vučić se, razume se, oduvek (u prevodu: od pre godinu i po dana) grozi haosa i nasilja, a o ekstremizmu da se i ne govori. Na sreću, Srbija ipak može mirno da spava pošto nam je ionako objašnjeno da na izborima neće biti neizvesnosti, i da će biti ostvarena bar polovina svetlog severnokorejskog dostignuća.
Hajde da se dodatno uozbiljimo. Naravno da nijedna, pa tako ni Vučićeva Srbija nije isto što i Severna Koreja, i naravno da to neće biti čak ni u slučaju najgoreg od realnih postizbornih scenarija. Njen je cilj drugde: ugleda se na Putinovu Rusiju, Orbanovu Mađarsku, Erdoganovu Tursku ili Makedoniju Nikole Gruevskog. Ako vam je od ovoga lakše, onda ništa, a ako nije, ‘ajmo dalje. Ono u šta se Srbija pretvorila nakon maja 2012. je autoritarni sistem u nastajanju, sa svim „spoljnim“ manifestacijama i institucijama normalne parlamentarne demokratije. Što bi se reklo: spolja gladac, iznutra jadac… Taj novi (suštinski postdemokratski) eklektički sistem bazira se na Jakom Vođi (uz prateću Partiju u kojoj se niko bitnije ne ističe, nego sve vrvi od lako zamenjivih i sluzavo uslužnih mediokriteta) koji je „Evropejac“ koliko se mora (to, dakako, ne važi za Putina jer on ne mora…), a „branilac nacije“ koliko je zgodno, i koji se pre svega predstavlja kao zaštitnik „poniženih i uvređenih“, srećno parazitirajući na izgleda neizlečivoj lakovernosti široke baze slabije obrazovanih slojeva, ali i na potkupljivosti srednje klase i beskrajnom oportunizmu vajne inteligencije. Taj Vođa nije toliko izrastao na sili (Putin je opet bar delimično izuzetak) koliko na stanovitom nebuloznom „moralnom“ postamentu: on je „proizvod“ uspešno prodat kao panaceja protiv moralne truleži društva, mada su dokazi njegove „delotvornosti“ u tom smislu bitno slabiji od dokaza o postojanju Deda Mraza. Figura lidera-spasioca nešto je kao šećerna vodica koja ništa ne leči, ali se (odlično) prodaje kao pouzdan lek za širok spektar bolesti. I ne samo da ne leči nego je bogme i štetna za zdravlje, ali se efekti te štete ne primećuju odmah.
Ako su prognozeri u pravu, Srbija nakon nedelje ulazi u vrlo opasnu fazu stabilizovanja autoritarnog, mada i dalje formalno demokratskog sistema vladanja. Mora li tako da bude? Ne mora, kao što ni Milošević nije morao da dođe na vlast, a kad je već došao, nije morao da na njoj ostane, a to što je ostajao tako tragično predugo, krivica je samo onih koji ga sa te vlasti tako dugo nisu svrgavali, iako su imali solidne mehanizme za to na raspolaganju. Dakle, krivi su, srazmerno svojoj moći, i „obični“ građani kao i opozicione političke i intelektalne elite. Isto važi i za Srbiju 17. marta: ona će na kraju osvanuti tačno onakva kakvom je 16. marta napravite. Demontaža političkog monstruma u nastajanju još je samo ovaj put dovoljno jednostavna i laka, posle će bivati sve teža. Džaba ćete posle kukati na „demona“ Vućića, kako već kukaju i neki od onih koji su ga direktno ustoličili na vlast. Svaki je Vučić samo zbir naših gluposti, i ništa više.
