U čemu se sve gušimo u ovom zagušljivom državolikom prostoru koji su jedan čovek i njegova klika prisvojili bez ostatka i ispraznili ga od radosti i smisla, da im bude što više nalik? U beznađu, u siromaštvu, u nasilju posrednom i neposrednom, u lošem vazduhu… Ali nipošto na poslednjem mestu, gušimo se u praznoslovlju.
Svi standardi su pali na istorijski minimum, truća se i piskara nikada više, a nikada se manje nije reklo; tzv. režim i njegovi prirepci laparaju bezočno, ni slučajno se više ne spotičući o istinu ili barem razum, ali i ove što su, kažu, na drugoj strani teško je slušati, jer ti se nužno čini da toliko izanđalog praznogovora i olinjalog fraziranja koje kao da se zaglavilo negde u 1993. i od tada radi na loop, pre ide u korist Kamarile nego što joj bilo kako mrsi konce. Sva sreća – paradoksalno ili ne – da niko nikoga više ni ne sluša, jer zna da ništa neće čuti.
I onda usred tog okeana zombi-govora, koji služi tome da nas ubedi da smo svi već mrtvi i da je svaki otpor uzaludan, neko progovori ljudskim glasom, zvonkim, čestitim, bez ikakvih viškova, skoncentrisan na suvu i strašnu suštinu ovoga što nam se dešava.
Prvi glas dolazi nam iz “Utiska nedelje”, od oca jedne od devojčica ubijenih u masakru u školi “Vladislav Ribnikar”. Taj glas, te reči i ta mirnoća duševne snage i pameti, rasplakali su ne samo prisutne u studiju: rasplakali su Srbiju. Ili bar onaj deo Srbije kojem je uopšte bila data mogućnost da ga čuje. I te reči je nepotrebno dalje komentarisati, nego samo ćutati, s dubokim poštovanjem.
Drugi glas koji je visoko, visoko odskočio od meljave ništavila naizgled dolazi iz nekog sasvim drugog konteksta, ali to je prividno jer su ti konteksti povezaniji nego što bi ikada smeli biti, što i jeste jedna od nesreća ove zemlje.
Mesto radnje je gradski trg u Pančevu, na kojem je upravo u toku “veličanstveni miting” što dobrovoljnih, što mobilisanih pristalica SNS iz cele Srbije, kao generalna proba pred 26. maj i kao probni utuk onome što se u istom času dešava u Beogradu. Mada jedno na drugo ne liči ni na prvih hiljadu pogleda.
U nekom trenutku, neki ljudi “iznutra” požele da izađu iz mitingaškog prostora ovičenog “redarima” u belom. Ispostavlja se da redari nisu tu da čuvaju red od nereda, jer nikakvog nereda ni nema, nego da sprečavaju inače navodno slobodne građane da izađu iz prostora omeđenog i određenog za politički javni skup. Nastaje gurkanje, koškanje, rasprava; čovek iz Stare Pazove, koji kaže da je svojom voljom došao na to mesto, želi isto tako da ga napusti, i to odmah – ne za pola sata, sat, ili kad Govornik isprazni fišek svojih fantazmagorija za danas.
Zašto on to želi, i zašto on to želi odmah? Savršeno je nevažno. Da li mu je dosadilo/se smučilo, ili mu se pripiškilo, ili se setio da nije zalio orhideje, to je samo njegova stvar. Važno je samo i jedino da je njegovo pravo da to učini neprikosnoveno u svakom trenutku, i takođe nedeljivo, neustupljivo, nerasitnjivo, neprenosivo, neistecivo.
I onda, tokom tog raspravljanja sa sve zbunjenijim kerberima koji osećaju kako gube kontrolu, radoznalac iz Stare Pazove naglas pita, manje njih, a više sebe i sve nas: “Koji je ovo život? Koji je ovo sistem?”
Ni jedno važnije i suštinskije pitanje nije postavljeno već dugi niz godina. Već smo, rekoh, izdresirani da ni sebi ni drugima ne postavljamo važna pitanja, nego da se, i kad gordo mislimo da smo “opozicionari”, bavimo banalnostima, tricama i kučinama (gde nas uvek razbiju jer su tu na domaćem terenu).
Suočen s brahijalnom silom koja ga sprečava da se kreće u javnom prostoru i da napusti skup na kojem ne želi više da boravi, građanin shvata da se ne suočava s ličnim i privatnim problemom, i da taj problem neće biti rešen njegovim pukim prolaskom kroz obruč, nego da je problem sistemske naravi: ljudi, u čemu mi ovo živimo? Ako nije sloboda i demokratija, a već i iz ovog uličnog opita jasno je da nije, ima li neko da zna šta jeste? Vreme kad su nas zadovoljavale negativne definicije odavno je prošlo.
Zar ne bi time trebalo da se bave naši vrli sociolozi i politikolozi i drugi načelno najupućeniji imaoci javnog mišljenja, uključujući i kolumniste, umesto da se iscrpljuju u pukom ogovaranju “Vučića” na jednoj gotovo privatnoj ravni?
Ali, kad (se) već oni mahom to ne pitaju, našao se jedan Pazovčanin, poluslučajni prolaznik, da nas prizove redu u mišljenju i govoru, ako za nas već nije sasvim prekasno.
Da, svaki način vladavine ima ime. To nije nužno ono ime koje stoji u Ustavu, u zakonima, u temeljnim političkim proklamacijama. Dešava se da na vlast dođu oni koji sve to otmu i izvitopere do neprepoznatljivosti. I onda su nam potrebne nove definicije. Za njima traga čovek iz Pazove koji zna da bi “morao” biti slobodan, ali da s tom njegovom slobodom nešto uporno nije u redu.
A mi, za čim mi tragamo?
