Kocka naša nasušna

Pametnom je i komarac muzika, za kockanje nije neophodan kazino, krupije i šta ti ja znam, novčić je dovoljan za „kruna-pismo“; papirne novčanice nepodesne su za bacanje uvis zbog vazdušnih strujanja koja bi ih mogla odneti van dometa takmičara, ili bi mogle pasti na podlogu koja u našem klimatskom pojasu nije uvek bakteriološki ispravna, ali zato imaju serijske brojeve – hoćemo „par-nepar“?! Igra je sama sebi gorivo, i nije zabeležen primer u kojem se posle jednog pogađanja stalo – dobitnik bi da naklonost fortune dovede do krajnjih granica, baksuz pak mrmlja sebi u bradu: „Kolo od sreće uokoli, tko bi gori, sad je doli…“

Igrači sami određuju dokle će igrati, koliko dugo ili do koje svote, kao student marksizma sa jednim saputnikom u vozu igrao sam „par-nepar“, počeli smo u Orlovatu, on je išao u Crepaju. Do Kovačice sam bio na dobitku sedamsto ondašnjih dinara, u Debeljači mu uzmem još sto, radovao sam se crepajačkoj stanici kao da se vraćam iz zarobljeništva u Stalagu XVII, tu ću mu sportski, ali bez trijumfalizma, poželeti sreću u susretu sa familijom kojoj će morati debelo da laže o džeparenju i sl., avaj, nije ni trepnuo kad se voz zaustavio naspram njegovog rodnog mesta: „Idem do Pančeva, imam voz natrag u pola sedam!“ Do Pančeva sam izgubio osamsto dinara, sad smo kvit, pomislio sam, ali je rival ostao u vozu: „Ma idem do Dunav-stanice, kad je bal, nek je na vodi…“ Od tog momenta nisam imao nijedan pogodak, on nijednom nije promašio… Odlazeći tobože u WC, što beše jedini moj tajmaut, konduktera sam u pola glasa i preko ramena izvestio: „Ovaj ima kartu do Crepaje!“, na šta je službenik JŽ rekao: „Neka ga, vidiš da nema ker za šta da ga ujede!“ „Ima preko dve hiljade!“, dovrhunio sam denuncijaciju, ali je kondukter ostao meka srca, so, vratio sam se u ukleti kupe, na Pančevačkom mostu sam izgubio poslednju stotinarku, gadan Fjodor rasteš, rekao sam sebi pošto sam već bio upoznat sa autobiografskim delom slavnog, po Nabokovljevom mišljenju umnogome i precenjenog ruskog književnika.

&

Među stranim radnicima na privremenom radu u Norveškoj zapodenuo se od duga vremena (svirali smo od sedam do jedanaest u „Romani Taru“, Pilestredet ulica, Kristijanija) razgovor o Aljasci: je li u SSSR ili u Americi? Jedan član benda, koji neka ostane anoniman kao i ostali uostalom, Aljasku je smatrao ruskom, tj. sovjetskom, oponent ju je smatrao američkom, hoćeš da se kladimo, hoću, opkladiše se otprilike za polovinu naše mesečne plate, jedan od kibicera upita prosovjetski nastrojenog kladioničara bi li se kladio i sa njim, zašto da ne, osvrće se ovaj sav zajapuren, ko će još, neće više niko…

Poraženi je časno isplatio gubitak, našao posao kao građevinski radnik, opravljao krovove po tamošnjem minusu koji nije za potcenjivanje, ja dvadeset godina docnije ispričam to mom drugu B., advokatu, i čujem od njega nešto što nisam znao, a sa čim se slažem: „Opklada u kojoj se rezultat unapred zna ili je opštepoznat nemoralna je i na sudu bi ovaj što je izgubio mogao taj novac da povrati!“

&

Stereotip kockara kao muškarca sa podočnjacima i užagrenim pogledom srušen je mal ne rekoh kao kula od karata, sada se igrama na sreću, klađenjem i lutrijanjem bavi i staro i mlado. Svojim sam očima video petogodišnju devojčicu kako na kiosku kupuje tiket lutrije, baš me zanima kad bi ga ispravno popunila i uplatila koliko treba dinara do utorka u šest – bi li Srbija imala neki problem da joj s obzirom na njenu izuzetnu maloletnost i nepismenost isplati premiju?

U vesternu je profesionalni kockar bio frivolni precvetali lepotan u gradskom odelu. Kad kauboji koji su u preriji preživeli dva napada Komanča i jedan stampedo (stoka se dala u besomučan beg nakon šenluka nekog žutokljunca!) sednu da igraju poker sa kockarom, ti kao dete brineš da će vredni govedari pogubiti te svoje dnevnice, a jedan od njih da će štaviše smrtno stradati: kockara će taj uhvatiti u laži pa će se onako podnapit, neispavan i neistuširan mašiti „kolta“, ali će ga kockar preduhitriti – iz malog pištolja sa sedefastom drškom probušiće ovome kariranu košulju u predelu pupka, šerif će konstatovati nužnu samoodbranu i kockar već u zoru može slobodno dalje na zapad.

Ulogu lakovernih kauboja preuzele su naše sestre, teče, mi… Klađenje nije više porok ni povremena razbibriga, to je u Srbiji pogled na svet, mi smo fatalisti, za razliku od kauboja kojima je kocka bekstvo od monotonije jahanja i vitlanja lasom, za nas je kockanje jedini preostali način da razrešimo silesiju finansijskih nedaća. Koliko moraš biti obeshrabren svime što si preduzeo da bi poverovao u čudo, a čudo je (veće nego piramide, koje su ljudi mukotrpno izgradili) ako se na televiziji pojave cifre koje si ti punonadežno zaokružio!?

Profesionalac iz saluna kod nas je država. Za njen teritorijalni integritet i ustavni poredak treba da pogineš pevajući Bože pravde, a ona zarađuje na beznađu, očaju svojih podanika! Jedini sigurni dobitnik sa upravo zločinačkom empatijom, sa saučesničkim kezom plaćenog ubice gleda na kladionice kojih je već tušta i tma, a od kojih ona ubira porez. Jeste, deo zarade svaka lutrija odvaja u humanitarne svrhe, ali to njen VANISH za skidanje fleka sa savesti, pa i svaki bolesno obogaćeni pojedinac pre ili docnije oda se dobročinstvima jer oseća, čak i kad je s ovu stranu zakona, da sa tim tolikim njegovim bogatstvom nešto gadno ne štima.

Hoću da se učlanim u udrugu (zvanu doista Herc, ali treba imati srca i dići bunu protiv kockanja koje u zajednici korumpiranoj poput naše deluje kao otelotvorenje i vrhunac pravednosti, a zapravo je uvek prevara sa poznatim ishodom!), članovi Herca skupljaju potpise ne bi li zakonom primorali mamipare da jedan procenat nebogumilog profita izdvoje za lečenje najtežih zavisnika, uz vas sam, braćo, mada je to kao kad od narkodilera očekuješ da deo zarade svake večeri odnese u Palmotićevu.