Ko vas sve šiša – vrline iskrenog govora i mane jalove kuknjave da se ništa ne menja

Brkovi Mileta Ilića: Šta vam je palo na um kada ste čuli vest?

Ne bih da stajem na žulj malim partijama koje se bore da pređu cenzus. Verovatno preterujem, ali čerečenje njihove izborne strategije i taktike liči mi na ponašanje nekakvog klipana koji bije decu na ulici. Verujem da imaju dovoljno svojih problema, visok je cenzus od pet odsto, ali neki put teško je odoleti. Tako je i sa vešću da se Mile Ilić, bivši gradonačelnik Niša, vratio u prve redove socijalista. Vizuelno, Ilića pamtimo po onim gustim, crnim brkovima, a mentalno po inicijativi da Slobodan Milošević, posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, bude kandidovan za Nobelovu nagradu za mir.

Sve je to u redu. Uostalom, nema ovde partije koja nije udomila nekog bivšeg espeesovca pa što ne bi i SPS.

Ono što zavređuje pažnju jeste obrazloženje koje je sažeto kroz iskaz Žarka Obradovića, potpredsednika SPS-a, da je vreme pokazalo da ono što je Mile uradio u Nišu traje i danas! Pretpostavljam da je Obradović mislio na nešto drugo od onoga što je svima ostalima palo na pamet. A posebno onima koji tvrde da se od Petog okobra ništa nije promenilo, još više onima koji tvrde da je sada gore nego što je onda bilo.

Za zaboravne mali podsetnik: Mile Ilić je stradao zbog mućki na lokalnim izborima. U Nišu se kralo na džakove, a eto sada Ilića na visokom 23. mestu izborne liste SPS-a. Ako socijalisti veruju da će im to doneti uspeh u preskakanju onih pet odsto, onda ni ja nemam ništa protiv, ali imam puno toga protiv onih što tvrde, pa to pretaču i u izborne poruke, da u Srbiji nije ništa bolje nego što je bilo onda, a argumentaciji za tu tvrdnju pridodaće sigurno i Ilićev comeback.

Takvu političku retoriku smatram čistim pokvarenjaštvom. Sigurno je da ima ljudi koji su ojađeni tranzicijom, sigurno je da Srbija nema baš sjajne institucije i jasne mehanizme upravljanja, demokratska praksa i običaji nisu ukorenjeni u svakodnevicu, sigurno je da oni koji sada imaju vlast ne reaguju uvek blagovremeno i pametno… Spisak, uostalom, u nedogled možete nastaviti i sami. Ali ne može se, bez štete po istinu i javni interes, tvrditi da se ovde ništa ne menja nabolje i da se sada ne vidi više od svetle tačke na kraju tunela. Deo političke elite sam sebe marginalizuje ovakvim tvrdnjama i sam sebe izoluje iz ozbiljne društvene rasprave.

Radikalski peščanik: Taoci Šešeljevog testamenta i dugoročna prognoza

Sklonost ka talibanskoj odbrani onoga što oni smatraju za neprikosnovenu vrednost tera taj deo elite u cinizam i odbija od njih i one koji bi mogli da dele iste vrednosti s njima.

Pretpostavljam da će neprijatno biti iznenađeni i uvređeni izbornim rezultatima. Uključujući tu i Srpsku radikalnu stranku koja tvrdi isto što i vajni naprednjaci, odnosno da je ovde gore nego što je bilo, samo što je radikalima obrnut azimut. Tako su podigli i veliku prašinu oko susreta u magli Borisa Tadića i Agima Čekua, na skopskom aerodromu. Opterećeni Šešeljevim testamentom koji im je kampanju usmerio u napad i ka Tadiću i ka Koštunici oni vrte svoj peščanik u kome se zrnca peska premeću od naviše ka naniže, ali se niti uvećavaju niti šire i ostaju zarobljenici sopstvene retorike da je ovde gore nego što je bilo i zbog koje će, dugoročno, biti kažnjeni kada ovde bude još više ljudi kojima je bolje danas nego što im je bilo onda.

Mogu da zamislim da će već u narednom izbornom ciklusu deo ovih što se sada bore da pređu cenzus biti još dalje od njega, a da će radikali biti bliži.

Poglavlje koje sledi prepuštam Biljani Srbljanović, dramskom piscu, laureatu najveće evropske nagrade u oblasti pozorišne umetnosti. Sa zadovoljstvom predstavljam njen tekst s Bloga B92 od 15. decembra ove godine.

Komentatorska pozajmica: Srbljanovićkin iskreni govor mržnje

Biljana Srbljanović piše:

„U danu sramnog poništenja presude za ubistvo dve stotine nevinih ljudi na poljoprivrednom dobru Ovčara, ovdašnje glasilo zločinačke organizacije – inače i najtiražniji dnevni list na Balkanu, objavilo je, pod oznakom ekskluzivno, a na naslovnoj strani svog web izdanja, intervju sa nekakvim frizerom zemunskog klana, u kojem se sada, nakon svih, čak i taj degenerik bahato popišao po srpskom pravosudnom sistemu, procesu za podmuklo ubistvo premijera i dao svoj prljavi doprinos bezakonju u domaćim štampanim medijima, kojima se Vlada Srbije, a od dolaska na vlast, namerno i podmuklo – uopšte ne bavi. Za ovu vlast ‘Kurir’ i slično smeće nije problem, jer ‘Kurir’ štampa ono što oni intimno osećaju, ‘Kurir’ kreira javno mnjenje njihovih glasača, ‘Kurir’ vodi prljavu kampanju protiv mrtvog Đinđića, njegove udovice, porodice i saradnika i vrši proces zastrašivanja svih svedoka optužbe. Pa kada taj frizer Deki, iz magle svoje poluartikulisane misli poruči: ‘Legija je moja ljubav, on je pravi Srbin i patriota. Ponosan sam što sam ga šišao’, ja mogu samo da se naježim i pomislim – ko će biti sledeći? A kada ‘Kurir’ napiše da advokat optuženih udovicu premijera sistematski naziva ‘pokojnom gospođom Ružicom’, čime izaziva salve smeha zadovoljne publike u sudnici, da zaštićenog svedoka Dejana Milenkovića oslovljava prezimenom masakriranog i živog spaljenog drugog zaštićenog svedoka, koji nije živeo dovoljno da svedoči igde drugde, osim možda Vrziću, i to u treće uvo, kada ‘Kurir’ uporno traga za identitetom policajca pod maskom koji je uhapsio onu zver Simovića, objavljuje uveličane fotografije očiju i spekuliše o njegovom identitetu, ne znam kome može da bude nejasno o čemu se ovde radi? I ne znam sa kojim pravom ova vlast, pa makar i sa onim bednikom nadležnim ministrom, uporno ne reaguje?

‘Gospodina’ Bagzija nikad nisam sreo, jer u životu ne srećem miševe, već isključivo centarfore. Bagzi je jedna mindža i sisa! Bagzija nikad u životu nisam šišao, jer on nije ni imao pare za šišanje kod mene. Uostalom, nikad i nisam imao želju da šišam pušače k..čeva, jer je taj miš govno!

On je klošar cinkaroš, a ja sam Dejan Mišić, frizer koji već 25 godina vrlo uspešno radi svoj posao. Bagzi je jedna cinkaroška pička koju ne slušaju ni tata, ni mama, niti bilo ko. Ma, Bagzi je jedan nebitan lik. On je jedan mali miš, i tužna je ta država koja je uzela Bagzija za svog cinkaroša. On je jedna klošarčina koja pokušava da spase svoj život, a Legija je u pravu kad kaže da je Bagzijev život posle ovakvog svedočenja potpuno nebitan’,

govori frizer, ‘Kurir’ štampa, a vlast ćuti, zauzeta pritiscima na Ustavni sud i krivičnim prijavama protiv novinarke B92 Brankice Stanković, predizbornim dogovorima sa Arkanovim saborcima i lažima o tome kako ne zna u kojoj se vučijoj jami i uz čiju pomoć krije Ratko Mladić.

Ako mislite da je sve ovo u stvari marginalno, da vam vređa ličnu osetljivost i da je to luk i voda prema surovim brifinzima medija, u vreme vanrednog stanja, kad se jedan činovnik vlade drao u slušalicu novinarima, a u momentu kad smo svi ionako bili poluludi od šoka, moram da kažem da onda – nemam šta da vam kažem. Osim da mi je žao što ta Sablja nije potrajala dovoljno dugo, da stigne i do ovih što su sa ponosom timarili Ulemeka, pa da sada zajedno čuče u zatvoru, da im vlasnica alibija peva na uvo, dok se oni ljube u usta, u senci njenih nakaznih sisa.

PS: Za gnjavatore što me jure po svim temama, da dam dajdžest:

Da, ovo jeste govor mržnje. Mržnje prema zločinu.“