Ponižavanje normalnosti: Daleko van stadiona
Inače proređene odlaske na fudbalske stadione potpuno sam obustavio nakon jedne utakmice kada su navijači skandirali povik iz naslova ovog teksta: „Ko ne skače, taj je Šiptar!“
Gledao sam, na zapadnoj tribini, mahom sredovečne i porodične ljude koji su sedeli do mene kako snebivljivo odolevaju ovom navijačkom pozivu, a neki su bogami skočili na noge, ne baš lagane.
Posebno je ponižavajući taj urlik, zahtev da se uklopiš u rulju, a u stvarnosti je prisutna i opasnost da te neko i okrvari ako se ne uklopiš.
Tada se nisam digao na noge, ali sam digao ruke od odlaska na stadion, što ne znači da sam prestao da volim fudbal i da pratim fudbalske događaje, samo pod uslovom da budem što dalje od sve primitivnije stadionske groznice.
Otuda za mene ne predstavlja nikakvo iznenađenje što je veliku pažnju, ne samo fudbalske javnosti, privukla izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je rekao da je država obezbedila rekordne nagrade za fudbalsku reprezentaciju Srbije na predstojećem Svetskom prvenstvu u Rusiji i najavio da će državni tim dobiti 10 miliona evra ukoliko osvoji turnir.
Usledila je očekivana reakcija javnosti, stotine i stotine komentara na društvenim mrežama, mahom u pravcu da ovi naši nemaju nikakvih šansi da te pare vide, a taj utisak je pojačan posle prve pripremne utakmice s reprezentacijom Čilea koju smo neslavno izgubili.
Druga grupa komentara išla je u pravcu da se Vučić bahati državnim novcem „dok nam se deca leče SMS porukama.“
Broj jedan: Konsultacije s Brnabićkom
Evo šta je tačno rekao predsednik kada je u Beogradu primio igrače i rukovodstvo nacionalnog tima, a ovi ga uzdarili dresom s brojem jedan, locirajući potpuno nesvesno celu priču u alanafordovski milje:
„Zahvalan sam ovim dobrim mladićima što su posle napornih sezona došli da se bore za svoju zemlju. Očekujem odlične rezultate. Pomogli smo Fudbalskom savezu Srbije više nego ikada u finansijskom smislu zahvaljujući i brojnim preduzećima i nagrade će biti rekordne. A posle dogovora sa premijerkom ovlašćen sam da kažem da ako naša reprezentacija osvoji Svetsko prvenstvo, dobiće nagradu od deset miliona evra.“
Pretpostavljam da se Brnabićka na tom dogovoru premišljala, recimo, da fudbalerima da između pet i šest miliona evra, onda je konsultovala ministra finansija Malog, a on je rekao: „Malo je to“ i savetovao premijerku da posluša Broja jedan jer on najbolje zna da je mogao da im obeća i deset puta više pošto ionako nema šansi da budemo svetski prvaci.
Radi potpune informacije napišimo da je Svetska fudbalska federacija odredila nagrade za sve učesnike završnog turnira u Rusiji. Svaki od 32 učesnika završnog turnira prvenstva sveta ima zagarantovanih osam miliona dolara (plus milion i po za pripreme). To je Slaviša Kokeza već ukalkulisao u prihod Fudbalskog saveza Srbije, a još manje sumnjam da su igrači već pitali koliko će od tog novca da pripadne njima.
Šampion će dobiti 38 miliona dolara, dok će poraženom finalisti pripasti 28 miliona. Trećeplasirani tim inkasiraće 24, a četvrtoplasirani 22 miliona. Četvrtfinalisti će dobiti po 16 miliona, a selekcije koje ispadnu u osmini finala 12 miliona dolara.
Kulturni model: Imperativ ubedljive pobede
A onda se Vučić, u pomenutom obraćanju fudbalerima i javnosti, još više zaneo, poneo ga je navijački mentalitet, uzburkala se krv, sećanje na dane huliganstva, nesputanu slobodu da nekom slomiš glavu (ili tebi da je slome) i potrudio se, tako zanet, da oslika sopstveni kulturni model, ne samo navijački.
A to je model od koga, barem ja lično, osećam više zebnje nego što je osećam od Vučićeve politike koja dođe, pa možda i prođe, dok je taj kulturni model ugrađen u čovekovo nesvesno i opredeljuje ga dublje, zauvek.
On je tom prigodom, naime, izjavio i ovo: „A podrazumeva se da reprezentaciju Švajcarske ubedljivo pobedimo.“
Za neupućene potrebno je objasniti zašto baš reprezentaciju Švajcarske valja ubedljivo pobediti, a ne Kostariku ili Brazil, koji su u istoj grupi s reprezentacijom Srbije i Švajcarske i sve tri ekipe su fudbalerima Srbije prepreka na putu do Vučićevih deset miliona evra.
To je zato što u nacionalnom fudbalskom timu Švajcaraca igra šest ili sedam etničkih Albanaca i pobeda nad njima Vučiću se čini kao moguća kompenzacija za sve neuspele pregovore s kosovskim Albancima. To bi trebalo da liči na pobedu srpstva, istina na sporednom terenu u sporednoj igri i s nebitnim akterima, ali… daj šta daš.
A meni ovo liči na navijački povik „Ko ne skače, taj je Šiptar“ samo sa najvišeg nivoa i uz sasluženje medijskih poslušnika koji su izgubili sposobnost da vagaju predsednikove reči, već nam ovo prenose kao neku vrstu duhovite opaske, maltene kao krunski dokaz predsednikovog rodoljublja.
Interesantno je i da su komentari na ovaj deo izlaganja Aleksandra Vučića sporadični. Uhvatio se narod tih deset miliona evra. Kao da je oguglao na ovu vrstu primitivizma, kao da je ubedljivo pobeđen i pre nego što je lopta s centra i krenula.
Otuda je moguć i jedan naslov od pre neki dan u jednom od sve brojnijih srpskih telegrafa koji doslovno glasi „Albanac ubio suprugu“, dočim bi naslov da je tako nešto uradio Srbin, veruje uredništvo, bio glup, a sigurno bi bio neinformativan.
