Sa ovim pitanjem na naslovnoj strani, londonski nedeljnik „Ekonomist“ je u broju iz poslednje nedelje avgusta najavio veliku temu o tome mogu li novine preživeti u vreme interneta. Biće da je razloga za zabrinutost dosta. Podaci iz razvijenih zemalja, gde se internet znatno više koristi nego u ostatku sveta, govore ne samo o padu tiraža štampanih medija već i o laganoj tranziciji oglašivača sa novinskog papira na kompjuterski ekran. U 1995. godini od marketing kolača namenjenog medijima novine su odgrizle 36 odsto. Deset godina kasnije, 2005, taj procenat je pao na 30, a za narednih deset godina smatra se da će se smanjiti za dodatnih pet odsto. S druge strane, oglašavanje na internetu u naglom je porastu.
Novinari „Ekonomista“ zaključili su da je šansa novina da prežive u tome da se nekako „snađu“ u internet okruženju. Međutim, za tako nešto ne postoji univerzalan, globalno primenljiv model. Jedan norveški list napravio je od svoje internet prezentacije portal preko koga se može kupovati i roba široke potrošnje, i taj ogranak matičnoj kompaniji sada donosi više od trećine ukupnog profita. Opet, listovi u Italiji kubure sa svojim internet sajtovima jer njihovi novinari i dalje zaziru od toga da im se tekst pojavi na mreži pre nego u štampanom izdanju, a još teže se odlučuju da pišu ekskluzivno za internet. Pritom, opšte je mišljenje da je puko prenošenje sadržaja štampanog izdanja na internet (što listovi u Srbiji isključivo rade) prevaziđen i pogrešan pristup od kojeg je većina zapadnih medija odstupila pre pet godina. Današnji sajtovi štampanih medija u svetu čitaocima nude i zvuk i sliku, a konkurencijom ne smatraju samo druge listove (i njihove sajtove) već i armiju blogera koji im otimaju publiku.
Najveći gubitak je kod generacija mlađih od 35 godina, a neka istraživanja u SAD pokazala su da su mlađi od 25 potpuno nezainteresovani za štampu, pa čak i televizijske vesti, odnosno da sve informacije kupe sa interneta. Medijski katastrofičari predviđaju nestanak štampe, kroz pedeset godina najdalje.
Srećom, ima razumnijih analitičara koji zaključuju da je usmerenost ka internetu generacijska stvar, odnosno da će stareći i oni koji danas ne čitaju novine polako da im se okreću. Sedenje za kompjuterom s godinama postaje zamornije, a novine privlačnije. Takođe, investicija u primerak novina, bilo gde u svetu, još uvek je znatno manja od cene čitanja na kompjuteru (naročito ako se uračuna i amortizacija odnosno iznajmljivanje kompjutera). Kada se doda to da primerak novina obično pročita više od jedne osobe, ova prednost postaje višestruka. Uz to, u svetu se sve masovnije pojavljuju takozvane besplatne novine, koje se finansiraju samo iz oglasa, a dele se ljudima kada odlaze na posao ili se vraćaju s posla kući. Zanimljivo je da njihova popularnost ne leži u činjenici da se dele džabe, već u tome da užurbani građanin ne mora da se zaustavlja pored kioska i gubi vreme prebirajući po sitnini ili čekajući kusur.
Novine, dakle, neće biti ubijene, ali će morati da naprave mesta za internet, a isto važi i za radio i televiziju. Takođe, internet je starim medijima „otvoren za saradnju“, samo ako smisle kako najpametnije da ga iskoriste u sopstvenom okruženju.
