Srbija počinje da se deli na dve besne stranke, jednu koja hoće da ruši predsednika i drugu koja bi da obara vladu. To što se radikali nalaze i u jednoj i u drugoj moralo bi da zabrine sve ostale, ali ovde vladaju drugačiji običaji. Svakome najteže pada da se odrekne besa, kao da bi se time lišio svake akcije, kao da bi nestao jedini dokaz da je čovek živ. (Besnim, dakle postojim, glasio bi srpski cogito.)
U tom smislu Borisu Tadiću valja priznati da je doneo promenu koja je naišla na veliko odobravanje. Dok skoro svi drugi još besne ili jedva prikrivaju pakost i zluradost, on je pokazao da je narodu toga odavno dosta i mislim da je u tome čitava tajna vrtoglavog uspona i njegovog i njegove stranke. Nema dokaza da bi se bilo ko drugi na njegovom mestu setio kohabitacije, osim možda za potrebe izborne kampanje. Ali Tadić nastavlja da se prema Koštuničinoj vladi drži pažljivo, ne zaleće se, ne koristi povoljan vetar, iako je jasno da je vlada sve slabija, iako u njoj sede ljudi koji su prethodno pokušali da bezobzirno satru njegovu stranku.
Ovakva uzdržanost je državnička vrlina, jer to pokazuje da je čovek sposoban da shvati kako Srbija nije sama na svetu i kako nije od svega najvažnije ko će kome u ovoj maloj avliji slomiti vrat. Verujem da većina ljudi od predsednika očekuje upravo to da gleda nešto dalje, izvan granica, da prati šta rade susedi i svi drugi, a najbolji dokaz da to radi jeste to što se manje petlja u unutrašnje svađe i poslove. U prvim mesecima svog mandata Tadić je vrlo jasno poslao tu poruku i otrpeo napade raznih brzopletih i revolucionarnih demokrata, čime je postao neprikosnoven. Danas je on gotovo jedini političar u zemlji od kojeg se očekuju ozbiljnost i odgovornost. Ostali mogu kako hoće.
Kosovski izbori i učešće Srba na njima prvo su veliko iskušenje za odnos vlade i predsednika. Čuli smo sve argumente, ima ih na obe strane, ali Tadiću opet valja priznati da je prihvatio veći rizik po sebe i svoju popularnost, što je takođe državnička vrlina. On svakako bolje zna šta je sve u pitanju, šta se može dobiti ili izgubiti, a nešto od toga možda i nije za javnost. Dakle, preostaje nam da verujemo ili ne verujemo da je ispravno prosudio i doneo najbolju odluku. Ali, niko ga ne može optužiti da je pritom mislio pre svega na sebe.
Kad larmaju o tome da predsednika treba smeniti, radikali se ponašaju baš suprotno standardu koji je Tadić uspostavio. Ta akcija, naravno, neće proći, a radikali samo još jednom potvrđuju svoj bizarni status velike stranke bez budućnosti.
Što se tiče vlade, ona je počela kao manjinska i donošenje novog ustava sama sebi odredila kao glavni posao. Na koji je u međuvremenu malo zaboravila. Manjina koja je tu vladu podupirala prepolovila se u rekordnom roku, mada se to u Skupštini ne primećuje, što znači da Koštunica i njegovo šareno društvo mogu da nastave kao do sada. Ali, ako bi Tadić i demokrate svom snagom zapeli da iznude vanredne izbore, to bi moralo biti lakše nego kad je ono Dinkić rušio Živkovićevu vladu. I razlozi bi ovog puta bili bolji, ali je svejedno rušenje vlade samo po sebi loša vest.
Izgledalo bi da se ovde ustalio jedan obrazac neregularnog bavljenja politikom i histeričnog otimanja oko vlasti. S druge strane, s ovom vladom niko zaista nije obavezan da bude beskonačno strpljiv, i nema sumnje da ona neće veselo dočekati proleće. Ali, nije svejedno šta će biti, ili šta će izgledati kao glavni razlog njenog odlaska. Ako bih mogao da biram, odlučio bih se za novog ministra prosvete Vuksanovića, kome najradije ne bih pružio priliku da se na tom poslu pokaže. Prosto, ne vidim šta tog momka kvalifikuje za funkciju koju bi, da je sreće, trebalo smatrati najvažnijom u vladi i najodgovornijom u državi.
Posle ministarke koja je sebi i nama obezbedila internacionalni publicitet rezervisan za najveće gluposti koje se mogu naći na ovoj planeti, premijer Koštunica dovodi na isto mesto čoveka koji se zasad istakao samo totalnim porazom u trci za gradonačelnika Beograda. Kao da hoće da kaže da je prosveta nešto u najmanju ruku nepotrebno, ili škodljivo, što valja sprečiti i ograničiti ili usmeriti nekud drugo, tamo gde deci ne prete znanje i pamet.
Ali, o tome kako će i zašto vlada otići, odlučivaće verovatno sam premijer pre svih, a on će, slutim, kao povod izabrati Kosovo ili Haški tribunal. Ako vidi da već nema druge, Koštunica će se verovatno potruditi da ostavi utisak uvređenog rodoljuba, nekog ko nije mogao da podnosi stradanje naroda i gubitak Kosova, ili ko nije hteo da hapsi i izručuje časne oficire. Tako bi se Koštunica sebi više svideo, ali nama ne bi napravio uslugu.
Jer, ako ispadne da je o sudbini vlade odlučio spoljni pritisak, bilo oko Kosova bilo oko Haga, ljudi će ovde pomisliti da nema mnogo smisla da se uopšte interesuju za javne poslove, pogotovu da izlaze na izbore, kad je mesto odlučivanja negde daleko. To ne bi bilo sasvim netačno, ali nije dobro dokazivati da je zemlja pod protektoratom mnogo više nego što stvarno jeste. To što niko u Beogradu više ne može da vodi politiku suprotnu zahtevima Zapada ne znači da je sasvim svejedno ko vrši vlast. Naprotiv, baš sad je veoma važno da na čelu imamo ljude koji umeju da odrede racionalne i dostižne ciljeve, koji imaju strpljenja i osećanja za realne rokove, koji pristaju na ono što se izbeći ne može, a ne odustaju od onog što se da ostvariti.
