Jedna od čestih primedbi protivnika interneta je da računar i internet vode otuđenju ljudi. Korisnik interneta okreće se virtuelnim sadržajima i virtuelnom svetu i polako gubi vezu sa realnošću. Sve svoje potrebe zadovoljava na mreži, od naručivanja hrane do seksa, tu mu se nalazi i radno mesto, na kraju se i sam pretvara u deo tog računara i te mreže.
Naravno, tako nešto je moguće samo u mašti autora naučnofantastičnih priča. U stvarnom svetu internet je mnogo zaslužniji za socijalizaciju ljudi nego za njihovo otuđivanje.
Dobar primer je sajt www.meetup.com, ovogodišnji dobitnik prestižne Webby nagrade u oblasti političkog aktivizma. Ideja kreatora sajta bila je da omoguće ljudima sličnih interesovanja, koji žive relativno blizu jedni drugih, a ne znaju jedni za druge, da se redovno okupljaju. Internet se tu pokazao kao idealan medij za komunikaciju, tj. dogovaranje.
Na sajtu danas postoji više od četiri hiljade različitih tema, a ljudi se okupljaju u 60 zemalja (od Antarktika do Vijetnama) i barem deset puta više gradova. Srbija i Crna Gora nije na tom spisku, kao nijedna od republika bivše Jugoslavije, uostalom, ali se na sastanke zato može ići u Bugarsku, Rumuniju ili Mađarsku.
Da bi se sastanak organizovao potrebno je da se za neku od tema zainteresuje dovoljno ljudi (najmanje pet) i da se prijave zgodna mesta u nekom gradu (kafići, barovi) na kojima bi se moglo okupljati. Termin okupljanja najčešće je zadat unapred za ceo svet (recimo, svaki poslednji četvrtak u mesecu, u sedam popodne), a učesnici u svakom gradu glasaju za mesto na kojem će se skupiti. Kada se to dogovori, mesto ulazi na listu. Neki vlasnici barova spremni su da sponzorišu sajt budući da mogu da zarade na „piksli“, ali uglavnom nema nikakvih međusobnih obaveza. Sem da se učesnici pojave.
Ovaj vid okupljanja pokazao se naročito interesantnim za ljude sličnih političkih opredeljenja. Do sada je najuspešniji bio bivši predsednički kandidat Hauard Din, koji je gro svoje kampanje sprovodio na internetu i čija grupa pristalica koje se redovno sastaju broji oko 160.000 članova. Onih koji se okupljaju oko demokratskog kandidata Džona Kerija ima oko 115.000 naspram jedva 4500 pristalica Džordža Buša. Pristalice mit–apa su, reklo bi se, levo orijentisani i slobodoumniji, što se vidi i iz ponuđenih tema. Ovakva okupljanja znatno utiču na nivo aktiviranja ljudi u nekoj sredini, mimo uobičajenih institucija. Činjenica da na listi okupljališta nema Srbije govori pre svega o nedostatku entuzijazma kod lokalnog stanovništva, ali i o nevelikom broju stranaca koji bi, možda, bili željni da u Beogradu ili nekom drugom gradu naprave mali, neformalni, debatni klub.
Sastančenje je samo jedan od načina da se internet iskoristi za organizovanje događaja u realnom svetu. U kombinaciji sa drugim tehnološkim pomagalima može biti vrlo „ubojit“. To je iskusio i Džordž Buš tokom prošlogodišnje posete Britaniji kada su demonstranti mobilnim telefonima, mahom SMS-om, „navođeni“ da mu se nađu u blizini. Ciljevi kampanje bili su vrlo suptilni. Ne da se Bušu spreči prolaz, već da se na razne načine minira PR aktivnost – okretanjem leđa tokom fotografisanja, pravljenjem grimasa i iznenadnim isticanjem neprijatnih parola.
