Nezgodno je sve to s tim vražjim nagradama – evo pogledajte moj slučaj: nekoliko godina uzastopce stavljalo me u najuži izbor za jednu uglednu novinarsku nagradu, ali sam vazda ispadao u samom šesnaestercu – navodno s pokroviteljskim obrazloženjem da sam jošte odveć mlad… Na kraju sam tu nagradu ipak dobio – iz čega sam, prirodno, zaključio da je s mojom mladošću definitivno svršeno! Nekako u isto vreme došao sam u priliku da budem među onima koji odlučuju o tome ko će dobiti (te samim tim, mnogo nezgodnije: ko NEĆE dobiti) vrlo prestižnu nagradu za Romanopisce Domaće Obične: ovo mi je, pak, donelo bezbroj neprijatelja – i najmanje bataljon oročenih ulizica – a da nisam (svesno) ni prstom mrdnuo da ih stvorim. Obaška to nema nijednog Dežurnog Dramosera, onako čkiljavo gvirećeg iz bazduljivog kontejnera lokalne prikulturne estrade, koji za te tri žirinovski–godine nije našao povoda da me zapiški u prolazu.
Nije da se vajkam – hoću samo da kažem kako se oko tih nagrada ovde stvara takav višak negativnog naboja i lobističke nadrndanosti da u svemu tome nije baš zdravo sudelovati. A opet, o nagradama je mnogo lakše, pa i poštenije i uverljivije, suditi relaksirano – svestan njihove posvemašnje relativnosti i društvene ritualnosti – ako si i sam njihov dobitnik (ili barem „delilac“), nego ako ti izmiču: nevolja je, naime, u tome što među Nezadovoljnicima koji se pravednički biju u svoja rutava stvaralačka prsa uvek na jednog vaistinu nepravedno zanemarenog genijalca dolaze nepregledni rojevi neumornih prišipetlji, mediokriteta, marljivih subliterarnih govnovalja (pažnja – ovde koristim jednu davnu klasifikaciju Igora Mandića!), pa i klasičnih idiota s grafomanskom fiksacijom, večito ornih da za svoju patetičnu Društvenu Zakinutost optuže Druge, one koji su odveć sitni da bi (u)videli i adekvatno valorizovali njihovu Veličinu… Samo zbog takvih sam morao da se naoružam pipsom, mada su neki, avaj, toliko mutirali da ni to ne pomaže. Hm, možda kineska kreda? Vredi razmotriti.
Prašinčina koju je diglo ovogodišnje uvređeno reagovanje – i demonstrativno proglašavanje vlastite „književne smrti“ od sada pa zauvek, čak i retroaktivno, ako može! – pisca Dobrila Nenadića, bila bi tek još jedan od tipičnih „postninovonagradnih“ paraskandala sa otužnim melodramatskim prizvukom, samo da iza svega ne stoji (kako se ubrzo pokazalo) jedna autentična lična ljudska i spisateljska drama, pa i tragedija. O njenim je „pikantnim detaljima“ zaista neukusno i nedostojno govoriti, i tako se voajerski pačati u stvari koje nas se nemaju šta ticati, skrnaveći time ljudsku intimu i nesreću, kojoj je sva fertutma oko (ne)nagrade verovatno poslužila samo kao „okidač“.
Ovde me, dakle, zanima strogo „društveni“ aspekt priče, a povod je tome taj što sam slučajno i sam posredno sudelovao u „događaju“ koji će poslužiti kao trigger–situation za ono što je usledilo: u emisiji Radio Beograda 2 govorio sam u svojstvu nekadašnjeg člana NIN-ovog žirija, dočim je Aleksandar Jerkov dao izjavu kao jedan od aktuelnih članova tog Aleksandrijskog Kvinteta; tom je prilikom pala ona već čuvena uzgredna Jerkovljeva konstatacija kako je Nenadićeva nevolja u tome što mu je prva knjiga (Dorotej) ujedno i najbolja. Ovo je otkriće, inače, ravno ponovnom pronalasku točka i tople vode istovremeno, ali izgleda da Pisca o tome niko do sada nije obavestio! Anyway, u emisiji je učestvovao (takođe „putem telefona“ – tako se to kaže na aktuelnom novinarskom novogovoru) i sam Dobrilo Nenadić, upadljivo veseo i vickast, pričajući pošalice o svom prijatelju, ali i „najnezgodnijem konkurentu“ glede Nagrade – Radovanu Belom Markoviću, čoveku sa Lajkovačke Pruge koji „nikome nikada nije platio piće“, ili već nešto slično… Čovek se, izgleda, iz nekih razloga već ćutio Dobitnikom, pa je bio spreman na velikodušne anegdote, kad ono stiže belaj – dok se dvojica oblizuju, treći odnese celu tortu!
Ono zbog čega ova priča zaslužuje pažnju zapravo je dirljiva anahronost ovdašnjih „kulturnih prilika“: ovolike drame koje se odvijaju zbog neke književne nagrade (ma koliko ugledna ona bila, ma koliko verodostojan bio žiri etc.), ili pak zbog raznih teatarskih ili filmskih festivala i njihovih odličja, samo p(r)okazuju kako ovde i dalje ležerno dominira svojevrsni „devetnaestovekovni“ kulturni centralizam, duboko ukorenjena predstava o polubožanskim moćima i značaju nekakve (po mogućstvu institucionalizovane, „stare“, „tradicionalne“, „dugoveke“, „autohtone“…) Nadređene Instance koja vehementno i autoritarno prosuđuje o celokupnom Poretku Vrednosti u jednoj kulturi, dakako mrtvozornoj mrgodnoj Kulturi lišenoj faktora Igre, shvaćenoj kao nekakvo jedinstveno, ne-disperzirano skladište „kolektivne pameti nacije“. Razume se da takva „kultura“ odavno ne postoji, čak ni kao nacionalromantičarski mit sa bar zrncetom relevantnosti i potencijala. Smisleno je još samo govoriti o kulturama (kako unutar svake „sredine“ tako i u njihovim međuodnosima), njihovim razlikama i preplitanjima, a taj je bezobalni pluralitet kultura u osnovi transnacionalan, cross–nacionalan. To znači da je „nacionalno“ samo jedna od njegovih komponenti; šta je to, recimo, „srpski roman“? Sve što se, u toj književnoj formi, piše na srpskom jeziku. To je zadovoljavajuća definicija. No, na stilskoj, tematskoj, senzibilitetskoj (etc.) ravni, mnogi od tih romana ne korespondiraju međusobno, nego imaju link s nekim duhovno srodnim delima iz drugih „nacionalnih književnosti“. Ili, pak, najbolje korespondiraju s nekim filmovima, dramama, izložbama. Kultura (post)modernosti omogućava stvaranje bezbrojnih autonomnih „niša“: svepresuditeljski Centar koji će, uz prigodnu grmljavinu, podeliti pohvale i ukore uistinu je iluzoran „po defaultu“, a ne zato što ga ne naseljavaju „pravi, kompetentni ljudi“, ili zato što je neko tu u mračnoj Zaveri protiv nekog drugog.
Svaka priča o Nagradama danas je smislena samo kao Društvena Igra, i zbog nje ne vredi žrtvovati ni crno ispod nokta. Evo, u Engleskoj, pre neku nedelju, Kler Tomalin dobila poznato književno priznanje za koje joj je glavni protivkandidat bio Majkl Frejn (Iza kulisa), u slobodno vreme njen suprug. I šta je posle bilo? Ništa, odoše ljudi u pab, da proslave. Dobar crni guinness, uostalom, takođe je a piece of art…
