Onoj Biljani Srbljanović nije dosta što piše tobož’ dramske bezobrazluke u kojima sirote Srbe i poštene predstavnike manjina predstavlja kao skakavce, nego se, bre, to još i raspisalo po stranjskim novinama (koje mahom izlaze na latinici, što je indikativno) ograđujući se od proverenih srpskih prijatelja kakav je Danke Peter Handke. Hoće li tome, drugovi, neko već jednom da stane na put, ili opet sve moram sam?
Ne, stvarno, Biljana je svojim tekstom u Mondu (delom prenet u „Politici“ od 30. 5. 2006) podsetila na ono o čemu se ni „ovde“ ni tamo gotovo uopšte ne raspravlja, upozorila je na jedno olako korišćenje reči na koje smo svi već nekako oguglali i prihvatili ga kao neupitnu neminovnost. Elem, prvo su lokalne nacionalističke i fašističke secikese i banditi naprosto kidnapovali termin „srpsko“ i sve njegove varijetete i konotacije, preoteli ga od svakoga normalnog, pristojnog i časnog u ovoj zemlji i identifikovali ga sa samima sobom (osim, naravno, kada se radi o „srpskim zločinima“ – to sa njima odjedared nema nikakve veze…), dugoročno ga kontaminiravši svojim univerzalnim nitkovlukom. E, onda se na tu priču, što tokom onih kanibalskih ratova, što docnije, za njihovog mizernog „postdejtonskog“ epiloga, nakačila bizarna „neprincipijelna koalicija“ kojekakvih živopisnih belosvetskih likova smandrljanih s koca i konopca, iznajmljenih ili volontirajućih manekena zločinačkog Miloševićevog režima. Ti su veselnici uglavnom služili tome da se prigodno uslikavaju s Tiraninom na njegovom notornom kanabetu, potvrđujući tako ubeđenje svakog razvojno-socijalno ometenog konzumenta RTS Dnevnika i Dnevnikovog dodatka kako „pre’sednika Miloševića podržava svetska progresivna javnost“, s posebnim naglaskom na neustrašive borce protiv Novog svetskog poretka. Naročito na one koje obično puštaju za vikend, jer nisu agresivni i redovno uzimaju lekove (osim kad su u Srbiji, pa malko pobesne i probećare se). Sećate ih se dobro: bio je to impresivan dijapazon pomalo alanfordovskih karaktera, od Danijela „Draga, Brzo Sakrij Ovu Haljinu“ Šifera pa do italijanskih mafijaša-trećepozivaca, francuskih penzionisanih đenerala i pijanih donskih kozaka. U tom i takvom društvu Peter Handke jedan je od svakako uvrnutijih egzemplara upravo stoga što je bio gotovo jedini koji po zanimanju i trajnom životnom opredeljenju nije bio (i ostao) Niko I Ništa. S druge strane, upravo je zato njegova odgovornost mnogo veća: on je morao znati šta govori i čini…
Natrag k Biljani: s vremenom se nekako uobičajilo, ne samo ovde nego i u ozbiljnim medijima s raznih strana, da se ti likovi nazivaju naprosto „prosrpski angažovanima“, iz čega bi se imalo zaključiti da biti „za Srbe“ ili „srpski prijatelj“ znači biti za Miloševića, Šešelja, Karadžića, Arkana… Čak i šest godina nakon pada Režima, ta mentalno-jezička inercija opstaje, pa tako i Handkea, a povodom iskonstruisane afere oko skidanja s repertoara njegovog komada u Komedi fransez, i dalje ležerno opisuju tim i sličnim odrednicama. Ispada, dakle, da je naum onih jezičkih kidnapera savršeno uspeo, i da taj uspeh traje do dan-danas, bez ijedne senke. Kako je to moguće? Tja, verovatno uglavnom zato što se malo ko trudi – svi su nekako rezignirani, digli su ruke, a i sam termin „srpsko“ je u međuvremenu devalviran do samog dna, i niže – da se time pozabavi: svi smo nekako pristali na tu Lošu Beskonačnost, na to da ništarije i barabe, i njihovi pokvareni, naivni ili glupi spoljni simpatizeri, doveka drže „pod ključem“ famoznu „srpskost“ kao ekskluzivnu odrednicu za ono što govore i čine. Iz čega logično proizilazi – na čemu domaći fašistički polusvet ionako insistira svih ovih godina – da je „antisrpsko“ svako suprotstavljanje njihovoj ubilačkoj baraberiji. Biljana S. ukazuje na neodrživost takvog stanja, tražeći nazad svoje pravo da se potpisuje kao, recimo, „srpska spisateljica“ bez ove vrste konotacija, to jest, problematizujući „prosrpskost“ angažmana onih, poput Handkea, koji su dosledno iskazivali kobni višak razumevanja za najgore zlikovce u vaskolikoj srpskoj istoriji. Uostalom, to što Handke radi, na primeru problematične prošlosti njegove, austrijske (kao i nemačke) nacije bi se nazivalo istorijskim revizionizmom i amoralnim relativizovanjem zločina (i on bi sam to, bez oklevanja, nazvao tako!), ali za njegove privatne „Srbe“, za te Dražesne Male Poludivljake iz jedne petparačke, u osnovi duboko kolonijalizujuće i paternalizujuće imaginacije, važe neki drugačiji, manje zahtevni aršini.
Zato je ovaj apel Biljane Srbljanović važan, i zato je važno što je objavljen na jednom globalno relevantnom mestu: ova terminološka papazjanija stvarno malo predugo traje i proizvodi malo previše odvratne posledice. Otuda je ovo možda i poslednji trenutak kada će normalni i časni ljudi ove zemlje možda još nekako i moći povratiti od baraba pravo na sopstveno ime, i na to da ih više ne identifikuju sa zlikovcima i njihovim oduševljenim kibicerima. Ako to ni ovaj put ne uspe, onda će neko morati zauvek da prestane da se kiti „imenom srpskim“: ili „mi“, ili „oni“. A to ćemo onda svakako biti „mi“. Što će biti konačni, posthumni trijumf Handkeovog haškog drugara, neopoziva potvrda da ovaj nije uspešno kidnapovao samo naše živote, nego i identitet jedne zemlje i naroda na čijem je zatiranju marljivo radio svih onih pustih godina, praćen zaljubljenim pogledima svih tih handkea, šifera i ostalih b(l)esona!
