Jeziva priča o ubistvu još jednog beogradskog taksiste, moglo bi se reći po rutinskom scenariju (noćna vožnja ka pustoj lokaciji na periferiji grada), ponovo je pokrenula pitanje koju vrstu zaštite taksisti u Srbiji treba da dobiju. Po jednima, potrebni su im automobili sa zaštitnim pregradnim staklom, po drugima, i taksisti treba da nose oružje. Iako nisam stručnjak za bezbednost, rekao bih da je prvo rešenje preskupo za većinu, a drugo suviše opasno budući da oružja na ulicama već ima previše. U skladu s temom ove rubrike predložio bih rešenje koje uključuje nove tehnologije, a na izvestan način viđeno je i u praksi (u popularnom programu na TV B92). Postavimo kamere u taksi vozila koja voze noću.
Kamere malih dimenzija, a značajnih mogućnosti, već su sveprisutne – gotovo je nemoguće pronaći pristojan mobilni telefon koji nema ugrađenu kameru. Slično važi i za većinu prodavnica (uključujući i kioske), a veb-kamera povezana na kablovsku televiziju unapredila je mnoge interfone po zgradama u video interfone, uz zanemarljiv trošak. Kamera postavljena u unutrašnjost taksija koja, recimo, na početku svake vožnje šalje u centralu fotografiju unutrašnjosti vozila (a može to da radi i više puta u toku vožnje), koristeći već prisutnu MMS tehnologiju, mogla bi da učini noćne vožnje bezbednijim za one kojima je to posao. Svest da su snimljeni pokolebala bi mnoge potencijalne ubice, zbog činjenice da je velika šansa da budu brzo otkriveni.
Naravno, ovo rešenje ima brojne mane, ali je kudikamo jeftinije od pregrade u kolima (od neprobojnog stakla) i bezbednije od pištolja. Ostaje pitanje privatnosti, jer iz raznih razloga ne želi svako da mu se slika arhivira u serveru taksi službe. I to pitanje moguće je rešiti, samo je potrebno malo poverenja. A taksisti imaju jak motiv da tu vrstu zaštite ne zloupotrebljavaju.
Kad smo već kod rasprostranjenosti kamera, da pređemo na malo vedriju temu, a to je moguća budućnost televizije koju ovih dana testiraju stanovnici jednog austrijskog sela. Meštani Engervicdorfa (Engerwitzdorf, vidi www.buntesfernsehen.at), koristeći amaterske digitalne video kamere i hobistički softver za montažu, prave televizijske priloge o lokalnim temama i to nude na svom veb-sajtu. Udobno gledanje priloga moguće je ako imate brzu internet vezu, za šta se brine Telekom Austrija koji stoji iza projekta.
Teoretičari medija predviđaju da bi ovo mogao biti put razvoja televizije: ponuda TV priča na internet portalima, i to onih priča za koje velike TV kuće nemaju interesovanja, a ima entuzijasta koji bi ih pravili. Za razliku od već postojeće analogne i digitalne televizije, IPTV (Internet protokol TV) putuje kroz žice u formi paketića, baš kao što i glas putuje kada telefonirate internetom (VoIP). To bi dovelo do potpune demokratizacije televizije, barem tih internet izdanja, za koja ne bi bilo cenzure i drugih ograničenja.
Praktični Britanci otišli su i korak dalje u razmišljanju i konstatovali da se u tom slučaju treba pripremiti za uvođenje kompjuter-takse, posebne vrste pretplate za one koji TV program gledaju na računaru.
