Prošle smo nedelje Borka Pavićević i ja sa Filipom Švarmom pred kamerama „zumirali“ na evergrin temu srpsko-hrvatskih odnosa i – grom i kakao! – jutjub, fejsbuk i ostala sokoćala eksplodirala su od masivnih izliva tuposti i mržnje! Braća četnici i braća ustaše poklaše se međusobno uzduž i popreko, a u pauzama međugenocida udariše složno na nas troje – teško je reći ko je prošao gore.
Tako to inače bude manje-više uvek kad imenice „Srbi“ i „Hrvati“ staviš u istu rečenicu i dovedeš ih u ma kakav međuodnos: možeš sa sigurnošću računati na efekat „govana u ventilatoru“. Ne, nije to razlog da odustaneš od onoga što se i treba i mora činiti; važno je samo da stekneš izvesnu vrstu rezignirane otpornosti na nuspojave, i da teraš dalje.
Nedugo nakon naše emisije dogodila se i operetska „bitka za Hrtkovce“, završivši se jedinim mogućim ishodom: nerešeno, 0:0. Kako to? Lepo: režim je „odbranio građane i mir i poredak“, petrifikovana Šešeljotina je, sve koordinišući trupe iz terenske fotelje na jaračkom šoru, napravila još jedan performans i poslužila kao dežurno strašilo, a sve zajedno je bilo apsolutno beznačajno, ali i epohalno okasnelo. Zato što „Hrtkovci“ danas više nisu živa metafora bilo čega. „Hrtkovci“ su u međuvremenu ispražnjeni od svakog upotrebljivog političkog sadržaja, baš kako su dobrim delom ispražnjeni i od svog predšešeljevskog stanovništva. Šešelj je politički dobio „bitku za Hrtkovce“ – ali ne sada, nego 1992-93. S njim su tu bitku dobili i svi oni koji danas vode ovu tužnu državu. To što su sada, kao, na različitim stranama, ne menja ništa. Šešelj je za to svoje (i opšteradikalsko) postignuće sankcionisan u Hagu, ali to ne proizvodi nikakve posledice u realnosti (ponajmanje političke), jer ne menja stanje koje je njemu i ostalim dripcima i klateži koja se oko njega rojila bilo dozvoljeno da uspostave. Jedino što je uzgredno postradalo je njegova sujeta banalnog larmadžije koji je – pogubivši realne kriterijume, jer je najveći deo života proveo okružen polupismenom fukarom – zaista umislio da je intelektualac, i da će „rasturiti Tribunal“. Ispao je samo bolno glup u društvu, što takvu sortu izbacuje iz kože. Ali, sve drugo u vezi s ovim je ne-događaj jer se, da ponovimo, pravi događaj odvio još pre četvrt veka. I niko ga nikada nije razdogodio.
Za to vreme, u Hrvatskoj se diglo ponešto isforsirane medijske prašine oko pokretanja nekakve radio stanice koja će 24 sata dnevno emitovati tzv. turbo folk (TF), šta god to bilo. Iz nekog razloga, TF je na mnogim stranama označen kao „srpska“ muzika, što je u najmanju ruku veoma neprecizno iz više razloga, od kojih je najvažniji taj da je TF sam po sebi mutantni, eklektički derivat koji suštinski „nema nacionalnost“, a ako uopšte ima neko geografsko poreklo, ono se svakako nalazi podaleko od Srbije, čak i od celog Balkana. Misliti da su TF ili tzv. cajke ekskluzivno i intrinsično „srpski“, zaostalo je bar na onaj način na koji je danas presmešno govoriti o rokenrolu kao „angloameričkom“, džezu (pa čak i repu) kao „crnačkom“ ili operi kao „italijanskoj“.
Turbo folk je, po sebi, dosadno i naporno smeće (utoliko mi je beskrajno zabavno kad nadobudni kvazilevičarčići pokušavaju da ga „legitimizuju“ kao ne znam ti kakvu „umetnost potlačenih“, u jednoj od kretenskijih kampanja antisnobovskog snobizma koje pamtim, a pamtim mnogo), ali ume da bude jako indikativan kao svojevrsni lakmus, čak brevijar strahova i paranoja. Svojevremeno je i u Srbiji, ponajviše s malograđanske („slavske“ i nadriurbane) desnice TF bio proskribovan kao, pazi sad, „nesrpski“, tj. kao „orijentalno arlaukanje praćeno zapadnjačkim ritmovima“, da bi ga sad hrvatski desničari proglasili „srpskim“, te otuda i „glazbom agresora“ koji je, eto, izgubio oružani rat, ali sada dobija onaj kulturni, pokoravajući naivne Hrvate, koji će verovatno već za generaciju-dve poželeti da budu Srbi, sve zavedeni Cecurdinim i Jecurdinim glasanjem. Ovo nije čak ni glupo, to je ispod razine gluposti. TF, dakako, nije ni „srpski“ ni „nesrpski“: on generalno nije ništa. Na drugoj strani, evo se javio i srpski parapatriotski idiotizam, koji inače još odavno zakukava kako „Hrvati kroatizuju Srbiju“ kroz pop muziku, televiziju, filmove i… zaboravio sam šta ono još beše. Sad se, naprotiv, na onom smešno pretencioznom i mrsomudnom Cvijanovićevom sajtu za mlaćenje parasrpske slame javio neki Vujović Aleksandar, zadovoljno slaveći „trijumf srpske meke moći“ u Hrvatskoj kroz TF, a koji je najedared, eto, „srpski“, pa ga valja prigrliti, regrutovati i nekako državotvorno upotrebiti. Autor jedino prekoreva srpsku državu što u tom trijumfu ne uzima aktivnog učešća nego pušta da se stvari odvijaju stihijski. Pa dobro, ne očekujete valjda od takvog lumena da shvati da su svi kontrakulturni uspesi mogući samo dok su „stihijski“: čim počnete da ih usmeravate (da ne rečem ukorićujete), oni usahnu.
U stvarnosti se, baš kao ni u Hrtkovcima, zapravo ne događa niša posebno, osim besmislenog medijskog šušura. TF se u Hrvatskoj sluša odavno, fantazije o „mekoj moći“ ovog ili onog plemena su ganutljive provincijalne egzaltacije, i stanje je, generalno, sasvim redovno: Srbi, Hrvati i ostala centralnobalkanska kamarila naprosto se zabavljaju kako znaju i umeju, kroz muziku i filmove na svom zajedničkom jeziku, jedinom stvarnom označitelju kulturne pripadnosti. Gde nema jezičkih granica, nema ni drugih, pa carinici drežde besposleni. A dokon carinik i turbo folk krsti. Ili ga tera kao sotonu, svejedno.
