To nisu samo prenosioci mišljenja svakoga ko je spreman da im za to plati. Takvi su samo fizička ili digitalna usta, trbuhozboračke lutke, ljudi koji glas prodaju za pare. To su oportunisti, ili, u svojoj težoj kupoprodajnoj formi, „botovi“. Njima mišljenje ne možemo da promenimo, sem ako za to ne platimo, jer od tog trenutnog mišljenja žive. Inače, menjaju ga vrlo lako, prhne kao lasta od jedne do druge bandere.
Psihopate takođe nisu zadrti jer njima upravlja biohemija. Psihopata ne bi mogao da promeni mišljenje čak i da hoće.
Na ove dve ljudske faune ne treba trošiti truda. Praviće se da su ubeđenje promenili samo ako im je tog trenutka korisno, dok nas ne iskoriste.
Sa zadrtima je malo drugačije…
Zadrti jako veruju u nešto, ali na bazi malo činjenica. Ključno je ovo drugo. Zadrti nemaju naučni mozak dubokog ubeđenja zbog toga što svi relevantni racionalni dokazi upućuju u tom pravcu; zadrti često ne znaju mnogo o tome u šta su ubeđeni, ili imaju samo mali, ograničeni, probrani set podataka. Što ih je manje, to je ubeđenje jače, kao podrška, proteza, za njihovu dubinsku egzistencijalnu zbunjenost.
Zadrti su ljudi koji ne znaju, nego veruju. A verovanja i ubeđenja su, za razliku od evidencije, pravljena od najtvrđeg materijala na svetu, najtrajnijeg i najmoćnijeg – od priče. Zadrti su kruti jer su duboko ubeđeni u svoje priče i zbog toga, čak i u svetlu i njima shvatljivih činjenica, nisu u stanju da promene svoje ubeđenje.
Tako da je i sa njima slaba vajda. Međutim, za razliku od oportunista i psihopata, uz pravi pristup, ovde postoji makar mala šansa da ih malo pomerimo. Ne svađom, uvredama ili podsmevanjem. Ubeđenje je skoro nemoguće promeniti brzo. Ali možemo da ga makar malo rasklimamo, umekšamo, ublažimo… da mu otupimo oštrice, da mu uvedemo ‘šum’.
Zašto je promena ubeđenja, i našeg i tuđeg, najteža stvar na svetu?
Svi smo mi samo priče koje sebi pričamo. Naš mozak je mašina za pripovedanje. Ljudska vrsta se, individualno i kolektivno, prema svetu odnosi kroz narative. To znaju kognitivni naučnici, evolutivni i socijalni psiholozi, antropolozi. U svim tim narativima postoje heroji i zlikovci i velika uloga našeg mozga je, da bi držao ličnost na okupu, da nas sâme uvek tretira kao heroje, nikada kao gubitnike. Zato uvek imamo opravdanje, racionalizaciju, za naše greške. Vil Stor, trener pripovedanja, o tome piše detaljno u svojoj knjizi Nauka pripovedanja.
Naš mozak, svesno i nesvesno, a uglavnom ovo drugo, godinama gradi našu ličnu priču. Memorija i iskustva postaju sredstvo samoopravdanja, a narativ u našoj glavi postaje „stvarnost“, posebno u sferi društvenih odnosa gde nema zakona kao što je gravitacija, gde je sve relativnije i sve je u našoj glavi. Ljudi su dobri ili loši, fenomeni postoje ili ne, u zavisnosti od našeg ličnog narativa. Sletanje na Mesec, štetnost vakcina, zračenje Haarpom, zavere ovih ili onih – sve je to u našim glavama onoliko jako ili slabo, realno ili fiktivno, koliko su jaki ili slabi naši lični kompatibilni narativi.
Narativi su naš identitet. Nemamo drugi. Mi smo stvorenja priče, od priče i za priču. Zadrtost je vrlo jaka priča. Zato je teško menjati je. Ubeđenja su identitet. Tražiti od nekoga da ih menja je traženje da se odrekne svog identiteta. A to je najteža stvar na svetu. Zato su razni „momenti otreženjenja“ koje mnogi od nas nekada dožive tako bolni, tako potresni; naš narativ, naš identitet je u tektonskom pomeranju, mora da se ponovo složi, osećamo se „razbijeno“. Zato što jesmo. Sve dok ne izgradimo novi narativ, novu „stvarnost“ u našim glavama.
Ako je tako, a nauka i iskustvo nam govore da jeste, šta onda uopšte možemo da uradimo sa zadrtima? Ne da im promenimo ubeđenja, sada i odmah, već da malo, lukavo rasklimamo koherentnost njihovog narativa. Emocijama, i ako je moguće iskustvom. Činjenice ne pomažu mnogo.
Kako? O tome u sledećem nastavku.
