Kako je u Grčkoj? Ovo je verovatno najčešće pitanje koje sam čuo tokom ovogodišnjeg letovanja. Prijatelji su zvali da pitaju da li su navodi iz dnevne štampe istiniti, te shodno tome, da li smeju sa porodicama da se zapute na godišnje odmore.
Istini za volju, čak i u Srbiji, propaganda je imala efekta. Pisalo se o praznim prodavnicama, pustim benzinskim pumpama, redovima ispred bankomata, viđali smo fotografije uplakanih penzionera, vandalskih demonstracija i zemlje pred potpunim kolapsom. U suštini, gledali smo u blažoj meri efekte propagande čija žrtva je tokom devedesetih bila i Srbija.
Zaista je neverovatno kakve posledice imaju ponovljene laži, čak i kada imate lično iskustvo ili informacije od prijatelja iz prve ruke. Recimo, jedan poznanik mi je rekao da su ga zvali iz Beograda i pitali da li u Grčkoj ima goriva. Kada im je rekao da je snabdevanje normalno, da nema nikoga na pumpama, pitali su ga da li su pumpe prazne što nema goriva ili ga ima pa zato nema gužve i redova.
Jedna poznanica mi je poslala apokaliptični mejl iz malog sela na Halkidikiju – upozoravajući me na nestašice hrane u prodavnicama. Njen izvor bila je jedina prodavnica, u koju svakog jutra dopreme dvadeset hlebova za seljane, a uglavnom živi od prodaje suncobrana, vode i hladnog piva kupačima na plaži. U susednom mestu, par kilometara dalje, supermarketi su bili uobičajeno puni i normalno su radili. Naša potreba za katastrofom je zaista fascinantna. Priznajem da sam i sam podlegao pritisku propagande i poneo na put metalnu kantu sa deset litara goriva. Potpuni promašaj, danak onom paranoičnom iskustvu devedesetih kada sam na bonove mesečno točio 20 litara goriva. Jednim malim delom psihe, ipak sam poverovao, ipak se javio taj darvinistički nagon za preživljavanjem koji će naterati ljude da poveruju u svaku glupost kojom ih mediji plaše. Zato je potrebno održati publiku budnom, otud muve klintonke, tropski dani, biblijske suše, HARP, zaprašivanje iz vazduha ili epidemije ebole i groznice sa Nila.
Kada sam stigao u Grčku, iznenađenje je bilo potpuno drugačije prirode.
Državna televizija neprekidno je izveštavala o toku pregovora i glasanju o prihvatanju aranžmana u Skupštini. Svake večeri ista slika, okrugli sto i višesatne rasprave iz kojih nikada nisam mogao izvući poentu, čak ni uz pomoć prevoda grčkih prijatelja. Cipras je vratio raspušteni javni servis koji danas funkcioniše po principu gotovo identičnom sa RTS-om.
Ludilo nastupa kada gledate neki od privatnih, komercijalnih TV kanala. Antena grupa (to su ovi naši grci sa TV Prve i B92) ne petljaju se u politiku, pa tu cepaju serije i svake večeri HOT ALo, nešto nalik našem Bulevaru na B92. Celebrity hronika i ljubavni zapleti – univerzalni recept.
Što se ostalih kanala tiče, zamislite zemlju na ivici ekonomske katastrofe i izveštaje na Pinku. Namuđene i napirlitane voditeljke ispred ogromnih video-zidova sa napućenim usnama izveštavaju o demonstracijama protivnika aranžmana sa Briselom. U glamuroznoj atmosferi izveštaja sa plaža i noćnih žurki vidite zatvorene banke i čujete polemiku da li je za Grčku bolji evro ili drahma?
Ne samo da je glupost neuništiva, već je ovo dokaz da televizija danas nije sposobna da bude u kontaktu sa realnošću – jer je sama kreira. Za razliku od interneta ili društvenih mreža, televizija je danas toliko obeležena potrebom da bude zabavna i šarena do imbecilnosti. Kada bi Srbija bila na ivici katastrofe (čuj kada bi bila), televizija bi bila nalik na rijaliti sa plemićima zatočenim u Bastilji, par dana pred giljotinu. Razvrat pre konačnog kolapsa!
Postoje i drugačiji glasovi na televizijama, a tiču se krize, koje možemo takođe prepoznati na osnovu iskustva u Srbiji devedesetih. To je kvazipatriotski diskurs, spasioci nacije u odelima sa nacionalnim simbolima u pozadini, genijalni iscelitelji sa višesatnom logorejom i viškom patetike i dramatike. Pogađate – TV Palma i Tata Brada koji uz puckanje hemijske olovke satima otkriva svetske zavere protiv antičke kolevke čovečanstva, protiv pravoslavlja, protiv Rusa i Kineza, a sve preko grčke krize. Trla baba lan, al’ uživo na televiziji.
Ukupan zaključak koji možete izvesti gledajući grčke TV programe, sa oskudnim znanjem jezika, jeste apsolutni nedostatak društvenog konsenzusa o tome kuda dalje. Uprkos referendumu i jasnom OXI, u Grčkom društvu još uvek ima dosta bogatih, ima dosta onih koje kriza u ovom trenutku dramatično ne pogađa.
U senci svega ovoga ostaje put do mora tokom kojeg postajete svesni činjenice da se odigrava jedan od najvećih egzodusa u savremenoj istoriji kroz srce Evrope, a svi se prave da ga ne vide. Uz auto-put u Grčkoj, Makedoniji i Srbiji vide se stotine migranata koji po tropskoj vrućini sa decom pešice prelaze Balkan. Mi putujemo na letovanje, Grci pregovaraju, Makedonci koračaju u mestu – dok reka ljudi prolazi i odlazi nekud, jer im mi nismo konačno odredište. O toj katastrofi ne razmišljamo jer se ne tiče goriva, prodavnica ili banaka. U pitanju su samo goli ljudski životi, jasna i nedvosmislena nesreća, krunski dokaz da svetska geopolitika trguje interesima dok su ljudi kolateralna šteta. To nikada nije zanimljiva televizijska tema i tokom dve nedelje sam o migrantima video samo jedan prilog na ERT2 u kasnim noćnim časovima. Izgledao je kao dokumentarac snimljen u Africi ili na Bliskom istoku. Ako je za nauk, televiziji se ne može verovati – možete slobodno na more!
