Štucujući brkove ministar u ogledalu iza sebe ugleda Smrt (za razliku od vampira ona ima odraz sa rezolucijom od 300 piksela) i umalo ne otfikari deo ukrasnog epitela. „Znam da vam je nametnutih rešenja preko glave“, reče niotkuda u kupatilu stvorivša se gošća, razrushchaiushchaia dvorcy i naselaiushchaia mogily, „ali me zanima koliko vam još vremena treba za vašu misiju, neću vas držati za reč, rada sam, znate, da velikanima dam poštedu u okvirima, naravno, koje mi statistika dozvoljava…“ „Kako mogu znati da ne dolazite po nalogu DS-a?“, nasmeši se domaćin ironično kao da govori o Palminim pravnim savetnicima. „Niko mene ne može poslati“, ne svide se gošći šala, „i kad neko padne od tuđe ruke, ni tad nije ubica prizvao mene, nego je upravo obrnuto, promislite, dakle, kad bi bilo zgodno da zvanično navratim, a da mi se ne zagrcnete kako vam samo još malo fali da dovrhunite životno delo?“ „Kad bih poživeo toliko… ha… da tobožnji ustav lažne države Kosova ha bude u Ujedinjenim nacijama zvanično, ha, poništen, ismejan, proklet, ha, spaljen, zaboravljen…“
Videvši da je domaćin u transu, Smrt se nečujno iskrade: „Kako me nervira ovo njegovo ‘ha’ – ceo svet uzdiše sa ‘ah’, samo je on od svoga šefa prekopirao ovu inverziju uzdaha!“
&
Ode Razrushitel’nica naslazhdeniy kod aparatčika. Ovaj dlanovima pokri sramotu jer se taman bio nasapunjao: „Zar ću umreti u kadi kao onaj francuski revolucionar, koji beše…?“ „I ti si mi neki socijalista! Dođe mi da te zbilja sad povedem… Došla sam da čujem šta neizostavno želiš da uradiš pre mog konačnog dolaska!“ „Ja ne bih ishitreno odgovorio pre sednice Glavnog odbora i dok se ne konsultujem sa koalicionim partnerima… Ima među njima i starijih od mene, razumete na šta ciljam, htedoh reći, moram i njihovo mišljenje da uvažim… Ja lično imam dve želje, da dam pedesetogodišnji pomen Predsedniku i da nadživim mog stilistu kome je trebalo petnaest godina da shvati – kratke šiške, kratke šiške su što reče Marks, najzad pronađeni oblik, to je moja frizura, to sam ja! Jesam kosu terao nagore da se Predsedniku i na taj način nađem, ali sad, kad vidim ove šiškice, obuzme me tuga zbog onolikih propuštenih godina, ah, gde mi je pamet bila?!“
Smrt na prstima iziđe i nečujno zatvori vrata.
&
„Gospodine Predsedniče, Smrt na liniji dva, pita kad biste mogli da je primite!“ „Any time, any time! Gde je?“ „U predsoblju je, ali hoće da sve bude po PS-u, neće da se ljutite na kobre kao kad vas je onaj tip sa kerom vijao po Kneza Miloša i Topčiderskoj zvezdi…“ „Neka uđe, ja sam jednostavan čovek uprkos svemu što sam učinio i što ću tek da učinim, a tu ste!“
Jer, vrata od slavonske hrastovine sama su se otvorila: predsednik pođe ka gošći raširenih ruku, neće valjda pasti hug, prolete joj kroz glavu, predsednik, međutim, podiže ruke i otvori dlanove kao da mu je upravo asistirala za zakucavanje u NBA, Smrt brže-bolje učini isto te se pljesnuše kako nikad nisu, a kako možda nikad više i neće. „Kojim dobrom?!“, upita on srdačno, ona mu, ceneći njegovo vreme i činjenicu da je sat otkucao ponoć, u kratkim crtama objasni o kakvoj je zapravo anketi reč. „Voleo bih: kad se okončaju svi mandati koje Ustav predviđa, mada je u našoj zemlji Ustav umeo i da se prilagodi veličini pojedinca, voleo bih, kažem, da ličnim prisustvom uveličam hiljadu vojnih manevara, smotri i parada. Verujem da je stožer NATO-a uočio koliko postrojeni vojnici pozitivno deluju ne mene, a i ja na njih, militarizam, znate, više nije in, i nema baš puno nas koji se ushićujemo uniformom, simetrijom i moći koju ti mladi ljudi simbolizuju, koju zapravo otelotvoravaju, ovaploćuju! Verujem u dugovečnost NATO-a, samim tim i u svoju vlastitu, obilaziti jedinice, ima li šta uzvišenije i časnije, a, evo nam ga fotograf iz preporođenog, besmrtnog – ne zamerate na ovom epitetu? – Tanjuga, dobili su novu upravu, šta, morate smesta da pođete, nema slikanja, nema zajedničke izjave…“
&
Ode Smrt kod narodnog poslanika: „Pečeš rakiju, pečeš, nećeš dugo, od groblja si počeo, na groblje se vraćaš, šala, tvoja partija je uvek korak ispred ovih amatera, znaš, znači, radi čega sam tu…“ „Voleo bih da budem upamćen kao čovek koji je najviše puta biran u istoriji parlamenta, ali su meni dvadeset dve godine pojeli Titovi skakavci iz Socijalističkog saveza, u to jednoumno doba narodni poslanik nisam ni mogao da budem, ja sam se zaposlaničio kao četrdesetogodišnjak, e, molim da se na moj predviđeni vek trajanja, koji nadam se da je znatan, dodaju te dvadeset i dve godine kad nisam bio u Skupštini, a samo zato što nije bilo višepartijskog sistema. To i ništa više, a sad, da se pričestimo!“ Kucaju se, Smrt otpija prvi gutljaj: „Do-bra! Aaagh!!!“ i stresa se kao da nije ona.
&
Dođe Razluchitel’nica sobraniy kod odlikaša: „I ti, kao i moj prethodni domaćin, znaš unapred sve!“. „Kako da ne znam“, veli student generacije, „ali i vi znate pre čega ne bih baš rado napustio ovaj pokvareni i korumpirani svet, najpre, mlad sam i u zenitu sam, zapravo je moj život ulančavanje zenita, taman mislim da sam intelektualno i uopšte na vrhuncu, kad ja to prešišam, i počelo već mene da kopka gde su granice ljudskih mogućnosti, drugo, ili prvo, gde su granice srpskih zemalja, ko može mirno da sklopi oči ne sačekavši da granica bude…“ „Karlovac–Virovitica–Karlobag, jao, kako vam ne dosadi, kako vas ne boli govorni aparat i čulo sluha, idem ja“, reče Smrt. „Putujte igumanko, igumanijo, htedoh reći, manastir će čuvati pionirski prvak Novog Beograda u šahu, koji je sa dve godine znao gde zeka pije vode, kao osmogodišnjak pobegao je iz škole i sa delijama putovao u Split gde je vlastoručno razbio čelenku jednom železničaru koji je bezobrazno držao stranu bilima.“
