Ne znam kako je s vama, ali ja, bogami, ubuduće bakalučim u Pekabeti! Ovo, doduše, važi samo ako se pokaže kao tačna vest televizije B92 (19. 3. 2002) da je poslovodstvo ovog trgovinskog lanca izdalo direktivu svojim uposlenicima da je od sada pa nadalje (ili makar dokle god je nama Nenarodnog Režima na vlasti?) u prodajnim objektima Pekabete najstrože zabranjeno – pod pretnjom oštrih disciplinskih sankcija – maltretirati građanstvo umilnim turbo-folk i tome sličnim zvucima: umesto njih, ubuduće bi se puštala muzika! I to samo ona lakozabavna, ona koja svojom lahorastom „srednjostrujaškom“ ljigavošću neće preterano iziritirati ni one koji je ne vole. U uputstvu koje navodi B92 precizirano je, čak, da ako koj’ samouslužni poslovođa ne ume da razabere o čemu se tačno radi s tom vražjom muzikom – ima mogućnost da bira između „štelovanja“ Radio Nostalgije i Radija S. Eh, zbogom Pinče, prigradsko mezimče… Neko je, izgleda, rešio da demantuje rašireno i na svakodnevnom užasnom iskustvu zasnovano uverenje kako je (današnji) Beograd samo derutno predgrađe Pin(k)osave. Ili mu je barem soundtrack takav. Bilo kako bilo, obe su ove stanice specijalizovane za non-stop distribuciju ispeglanog i ufircanog, beznačajnog i neiritirajućeg, probavopomažućeg šlageraškog zvuka, što uvoznog što ex-Yu porekla. Ova potonja je, doduše, u posrednom vlasništvu SPS-a, pa nije baš najjasnije da li se mora baš toliko navoditi voda na Bakijevu vodenicu?!
Možda će se nekome učiniti čudnim što se posvećujem ovako „beznačajnoj“ temi, pored tolikih fundamentalnih pitanja smisla naših života poput, recimo, činjenice da je Dragan Maršićanin počeo već i da uzdiše-izdiše na isti način kao njegov predsednički idol, ili da je Koštunica s Najvišeg Mesta U Državi „ozakonio“ reč bezbedonosno, taj nakaradni i trapađozni simbol vaskolike ovdašnje nepismenosti… No, ustrajaću pri tvrdnji da je ovaj Pekabetin potez jedan od prvih i najjačih signala iz sfere svakodnevnog života da Srbija, eto, možda čak i vaistinu uteturava u tu famoznu Tranziciju, pa šta košta da košta! Sve to, dabome, vredi samo ako ta plemenita Direktiva zaživi: ne bi bilo ni prvi ni poslednji put da se ovde neka dobra ideja tiho udavi u bazdljivom sengrupu inercije jedne „kulturološke i civilizacijske“ Loše Beskonačnosti.
To što su se „novokomponovanoj narodnoj muzici“ i turbo-folku, kao njenom mutantnom čedu „formatiranom“ za Kraj Veka, tokom devedesetih toliko pripisivale najraznovrsnije (para)političke konotacije, i što su o njegovom radijacijskom uticaju već i knjige napisane, nikako nije slučajno. To, pak, što je to agresivno, sveproždiruće i sveprožimajuće Megađubre postalo total(itar)ni soundtrack naših života – u prodavnicama, autobusima, taksijima, u čekaonicama i učionicama – nepogrešivo nam otkriva kako je ovde populistička kulturnopolitička paradigma (koja je starija od Miloševića: on je samo kondenzovao i usavršio postojeće stanje, regrutujući Nadirućeg Prostaka u svoje „postrojbe“ nakon što mu je prethodno polaskao kako je baš divan takav kakav jeste, uškropljen u svoju prazilučku „autentičnost“) već decenijama čvrsto i duboko na vlasti, raspištoljena i samouverena, bahata i samoživa do i preko granice posvemašnje nepodnošljivosti. Tvrdim da je više ljudi, popustivši plimi očajanja i rezigniranog kulturpesimizma, zauvek otišlo iz ove zemlje zato što više nije moglo da podnosi njen danonoćno agresivno nametani soundtrack – koji je, razume se, važan samo kao simbol našeg poniženja i obespravljenosti, a ne sam po sebi – nego zbog tišteće sirotinje: jer, i materijalna beda se može ljudski i dostojanstveno podnositi, samo ako se i dalje veruje u „ljudsku supstancu“ koja će je kad-tad prevazići – pa, setite se Poljaka i Čeha iz „sovjetskih“ vremena! Ali, čamotinja ćutljive, ropske koegzistencije s bučnim, kretenski veselim i razvikanim Prigradskim Čovekom, endemskim „potkontinentalnim“ kultur-kentaurom današnjice, nije vam ostavljala nikakvu nadu. Bekstvo je bilo najjednostavniji izlaz.
Razgaćeno i „domaćinsko“ ponašanje žrtava i protagonista bizarne Civilizacije Samoupravljanja – koja je tustim domarima i brkatim tetkicama pružala sladunjavu iluziju „ravnopravnosti“ u „procesu rada“ – odavno je ušlo u popularne anegdote i uzrečice. Ali, nisu organizovano i polulegalizovano zabušantstvo, sitan lopovluk, periodična virtuelna bolovanja etc. jedine tekovine „samoupravljačke civilizacije“; njeno je nasleđe i žilavo uverenje tog našeg rođe i kumašina, našeg predtranzicijskog kulturkentaura, da on, kao Radni Čovek, u svom Radnom Ambijentu, ima Neotuđivo Pravo da sebi da malo oduška… Za Drugog ionako nije važno: koj’ si bre ti da izvoljevaš? Da nećeš i muzičku želju?
Pisao sam onomad (novembra 1998) o tome kakvu je dževu i revoluciju u kulturno više nego bratskoj Bugarskoj digla odluka Sindikata vlasnika privatnih ugostiteljskih objekata na crnomorskoj rivijeri da osoblje više ne može da bude nadrndano i mrgodno: ko ne nauči da se uljudno kezi i da begeniše gostu, calnuće globu od 182 U.S. dolara u lokalnoj valuti! Bio (mi) je to povod za lament nad celom jednom civilizacijom mrgodnih tetaka u borosanama i masnjikavih pripitih čilagera – sa olovkama bećarski zataknutim iza uva – koji kicoški teraju ulepljeno pramenje preko ćele; ne lament nad njenim nestankom, nego upravo nad njenom žilavošću, kada je zemlja Srbija u pitanju! No, bilo je to pre Tranzicije, je li tako? Sada će sve biti drugačije, zar ne, tj. upravo u skladu s nehumanim, otuđujućim i „antisrpskim“ pravilima kapitalizma i Novog Svetskog Poretka: ne smeš, bre, ni da se mrgodiš i da podvikneš na Marvu kad si ljut, ne smeš da – u rođenoj Radnoj Organizaciji! – sevdahu i dertu daš oduška dok rutinski merkaš „komšinice“ sa zembiljima, čačkaš jaja i čekaš Penziju: izem ti i takav pos’o i takav život! Ali, to je, dragi moji, upravo to, i ja sam onog septembra upravo za to glasao; baš kao i mnogi od borosanista, samo što oni to nisu znali! Red je bio da i mi njih jednom preveslamo!
