Bilo je pitanje dana kada će propagandna mašina Aleksandra Vučića da potroši „neprijatelja broj jedan“ – Miroslava Miškovića. Neko im sigurno radi analize i ispostavilo se da se mašini ojela radilica, odnosno da je kontraproduktivno po uticaj na javno mnjenje da Mišković bude kriv za sve – od štrajka advokata do emisije s Ivanom Ivanovićem.
Mišković je bio njihov najbolji neprijatelj, ali ni to ne ide do kraja sveta i veka, a to najbolje potvrđuje i makar površna analiza komentara na sajtovima komercijalnih medija i reakcije na raznim društvenim mrežama gde više nema entuzijazma oko dometa Vučićevog „kapitalnog ulova.“ O ozbiljnim istraživanjima, verovatno rađenim s obe strane fronta, i da ne govorim.
Sudija nadležna za spojeni slučaj Miškovića i takozvane „drumske mafije“, izvesna Maja Ilić, udarila je poslednji ekser u taj „čarobni kovčežić“. Strogo, i reći će ona – pravedno, odbila je da privremeno vrati pasoš licu M.M. kako bi ovih dana molitveno fruštukovao s Obamom na poziv administracije Bele kuće.
Ne verujem da je Miškoviću nešto mnogo stalo da s hiljadama drugih jede podgrejane kroasane i pije mlaku kafu i verujem da se obradovao ovom odbijanju. To mu dođe kao neki dar s neba – nije mu se nešto išlo, a još će da ispadne žrtva jednog nakaradnog sistema.
Nije morao da se izvinjava domaćinu kao oni kojima se ne ide na neku slavu pa izmisle da su bolesni. Kad Barak bude pitao gde je Miško, neko će da mu šapne – ne da mu Vučić pasoš!
Kad se istroši najveći i najbolji neprijatelj, onda, po prirodi stvari, na red dolaze surogati. Za jednog Miškovića moraš da izmisliš pet novih neprijatelja i mašina ih trenutno proizvodi, ali to su bedni pokušaji kopiranja propale matrice. Tome je posvećena tema ovog broja „Vremena“ s posebnim osećanjem duga prema takvoj politici, jer se i „Vreme“ nedavno našlo na tapetu sumanutog udaranja „levo, desno“ pa kog „neprijatelja“ pogodim.
Kulminacija u toj akciji bio je zahtev više gradskih odbora Srpske napredne stranke da se pred tim silnim neprijateljima mitingom brani ni manje ni više nego suverenitet Srbije (može li opet na Gazimestanu?) i lik i delo Aleksandra Vučića (Ušće bi bilo idealno). Tolika saopštenja i poturanja sopstvenog obraza pod žig srama samo da bi u fingiranoj jednodnevnoj političkoj akciji Vučić mogao da kaže – vreme je da se radi, a ne da se mitinguje. Amin, veliki Vođo.
Ceo partijski aparat servirao je Vučiću na volej, a golman se sklonio da ga lopta na putu u mrežu slučajno ne pogodi.
Ozbiljna mana ovakve taktike sadržana je u onoj priči o čobaninu koji je stalno drugu decu plašio vukom, pa kad se ovaj jednog dana zbilja pojavio niko mu nije poverovao, te je vuk pojeo ovce, a verovatno i čobane.
Takva politika stalne proizvodnje tenzija traži jaku propagandu i otuda se, kao što sam već napisao, ne treba čuditi što prvu jutarnju kafu pijete s Vučićem na nekoj televiziji i što pilulu za umirenje kad se spremate za počinak gutate gledajući isti monolog na nekoj drugoj televiziji.
