Australijanci se nalaze pred neobičnom dilemom. Da li treba da zaštite svoje medije, po cenu da ostanu bez Gugla? Jer je tamošnja vlada predložila zakon po kojem bi Gugl bio obavezan da deo svojih prihoda podeli sa autorima vesti, na šta je najmoćniji pretraživač interneta, i platforma na kojoj praktično živimo, zapretio da će se potpuno povući iz Australije. Ono, ukucate Gugl i ne pojavi se ništa.
Priča nije jednostavna da bi se pretočila u nekoliko rečenica, ali uvod je sledeći. Poslednjih dvadeset godina prihodi medija, najpre štampanih, a onda i elektronskih, počeli su dramatično da opadaju. Kako su se vesti selile na internet, tako su ljudi prestajali da kupuju novine na kiosku, pa su tiraži desetkovani, bukvalno. To je uticalo da se oglašivači povuku iz štampanih medija i prebace na internet, gde su otkrili da je daleko efikasnije oglas staviti na Gugl ili Fejsbuk nego na sajt nekog medija. To je onaj čarobni izraz – didžital.
Za to vreme, očekivanja od medija nisu bila ništa manja, naprotiv. Što znači da troškovi proizvodnje sadržaja nisu padali, sem kada to nije značilo pad kvaliteta sadržaja. Recimo, kada naiđete na priču o tome šta ko piše i kači po društvenim mrežama koja je jeftina za proizvodnju, mada ni to nije džabe.
Kada razgovarate sa ljudima iz medijskog marketinga, saznate da polovina svih budžeta namenjenih oglašavanju odlazi Guglu i Fejsbuku, uglavnom. Pritom, budžeti za oglašavanje nisu se udvostručili, što znači da mediji operišu sa polovinom prihoda od marketinga u odnosu na vreme od pre desetak godina, a rekosmo da se prihod od prodaje sveo na trećinu i manje od toga. Pretplata na digitalna izdanja nije uzela maha, retki su oni koji tu mogu da se pohvale uspehom.
Svaki link ka medijskom sadržaju koji vam Gugl ili Fejsbuk ponudi, za njih znači neki mali prihod od priključenog oglasa. Kako se pristup preko takvih linkova meri u milijardama dnevno u celom svetu, jasno je o kolikom se novcu radi. I tu je nastao spor.
Australijska vlada misli da Gugl treba da podeli taj novac, odnosno da autoru sadržaja do kojeg link vodi plati deo od zarađenog novca, shodno dogovoru. Ako dogovora nema, onda cenu računa neka vladina agencija, arbitrarno.
Gugl odgovara da nigde na internetu niko ne plaća za to što je postavio link ka nekom sadržaju, niti je moguće utvrditi šta je vest, a šta nije. Jer nije svaki tekst u medijima plod ozbiljnog novinarskog rada, a sada treba napraviti sistem po kojem bi se to vrednovalo. Po njima, ideja je suluda i kao rezultat može da ima samo njihovo povlačenje sa tržišta.
Gugl u nekoliko otvorenih pisama kaže da je problem nastao jer su mediji uskraćeni za prihode od malih oglasa, što su preuzeli drugi sajtovi, kao i da oni nude sopstveni sistem za preuzimanje vesti koji bi se naplaćivao. Što ne bi bila tako loša ideja kada to ne bi značilo stvaranje novog medijskog monopola gde bi Gugl, odnosno Alfabet ili Fejsbuk uspostavljali sva pravila. Uključujući i to šta korisnici mogu da vide, a šta će se od njih sakriti. Kao kada neke novine gurnu u dno kioska.
Australija je relativno malo tržište, 25 miliona stanovnika, tek malo više nego zemlje bivše SFRJ sa BDP-om manjim od jednog procenta Guglovog godišnjeg obrta. Pa se postavlja pitanje čemu tako oštra reakcija. Ali bi prihvatanje uslova, naročito pomenute državne arbitraže, predstavljalo presedan koji bi momentalno iskoristile brojne bogate zemlje kako bi zaštitile sopstvene medije.
S jedne strane ovog spora su mediji, koji i dalje ne razumeju i ne mogu da se prilagode digitalnoj stvarnosti, a s druge velike privatne kompanije koje ne razumeju, ili biraju da ne razumeju šta je, zapravo, sadržaj kada se digitalizuje. Kompromis otežava činjenica da u binarnom, digitalnom svetu može da bude ili crno ili belo.
