Kahva s ledom

Verovatno ste već čuli onaj vic kad dođe Hrvat u (posleratno) Sarajevo, i zatraži u aščinici „kavicu“; konobar mu ledeno odgovori da toga nema, ovaj se zamisli pa zatraži kafu, konobar opet kaže da nema, gost onda, dobro razmislivši, zatraži kahvu, a rezignirani kelner mu odvrati: „Ma, jarane, nema vode!“… Zoran Đinđić verovatno nije imao sličnih vodoprivrednih problema dok je prošle nedelje sa Zlatkom Lagumdžijom i svitom pijuckao kafu/kahvu na Baščaršiji: ipak je on, jelte, premijer jedne susedne i prijateljske zemlje… Kažu da je Lagumdžija tom prilikom, tokom lagane zajedničke ophodnje po varoši, poklonio Đinđiću nekakav suvenir iz jednog baščaršijskog kujundžiluka; u te kujundžijske rabote ič se ne razbiram, ali nadam se da je srpski premijer imao vremena da se uveri kako je sa sarajevskim ćevapima, burecima, a bogami i (h)urmašicama i dalje sve u najboljem redu. O Begovoj čorbi u Morića hanu da i ne govorimo. Verujte mi, nisam ćit’o, prob’o sam! Bilo kako bilo, još je godinama nakon završetka rata – kad bi se ono što je Sarajevu činjeno i učinjeno smelo nazivati tako blesavo „neutralnim“ imenom – u Sarajevu bilo velikih problema sa snabdevanjem vodom: čak se tačno znalo kada je tokom dana i noći sigurno neće biti, a za ostalo vreme – kako bude. Bila je to samo jedna od, ako ćemo pravo, manje strašnih dugoročnih nusposledica troipogodišnje opsade grada koju su režirali i sprovodili ljudi s kojima je potonji srpski premijer, a tada predsednik jedne velike opozicione stranke koja je pretendovala na ideološku poziciju građansko-demokratskog centra – Bog te, pored ovakvog „centra“ ekstremna desnica nam nije ni trebala, ama smo je svejedno imali… – čerečio onog famoznog paljanskog vola, u dugim, zvezdanim, prohladnim planinskim noćima kada su saveznički bombarderi (drugačije, kanda, nije išlo) konačno označili kraj sistematskom ubijanju grada u dolini.

Pola decenije kasnije, eto Đinđića malo niže, na Baščaršiji: ni kraćeg puta ni dužeg vremena potrebnog da se prevali! Da nije, jadan, bio zalutao? Èitao sam negde kako je Filozof I Džentlmen izjavio da u Sarajevu nije bio celu deceniju, no Sarajlije mu ni slučajno nisu zaboravile da je u nedoba bio negde vrlo, vrlo blizu, odakle ih je gledao onako nekako odozgo… A sve u društvu likova koji bi možda bili vitezovi i div-junaci kada bi zaista – kako oni misle i čvrsto veruju – živeli u epskoj poeziji; pošto, međutim, žive u ovozemaljskoj realnosti, oni su tek banalni ratni zločinci (doduše, impresivnog kalibra). Nisam nikada – koliko znam? – jeo pečenog volujskog mesišta, ali ne bih se začudio da se od njega može štucati i pet-šest godina kasnije: hoću, čak, da verujem da se Đinđić morao bar jednom pošteno („Pošteno!“) zagrcnuti od voletine dok je iz neposredne blizine gledao posledice jednog prežderavanja (i doslovnog i simboličkog, kako vam drago), a možda mu je tom prilikom proradila i neka čudna stomačna kiselina. Hoće to nekad da uhvati čoveka i s priličnom „zadrškom“.

Nije mi, da se razumemo, ni najmanje stalo do vežbanja cinizma na Đinđiću, odnosno na jednom više nego pozitivnom, dobrom i neophodnom činu nemale simboličke težine kakav je srpski premijer učinio tokom boravka u glavnom gradu BiH; uostalom, o njegovim žestoko nebuloznim i autentično odvratnim paljanskim avanturama, kao i o sveukupnoj smrduckavosti kaobajagi „centrumaške“ politike demokrata – Đinđićevih li, Koštuničinih li, Mićunovićevih li, sad svejedno – tokom krvavih devedesetih, kada je sve što se od normalnog i poštenog ljudskog stvora očekivalo bilo da nedvosmisleno, bez sluzavog cinculiranja i povlađivanja Zlu, stane na stranu Žrtava (koje god i čije god one bile) sve sam – da izvinite na funkcionalnoj neskromnosti – rekao onda kada je ta stvar bila sasvim aktuelna, te zato ne bih da podgrevam užegli čorbuljak. Obaška što bih samom sebi ličio na one želatinozne tipove, doživotne stanovnike Zavetrine i kolekcionare tuđih grešaka, grehova i padova koji su, recimo, zamerili Balaševiću „Računajte na nas“ tek kada je takvo zameranje postalo common thing… Pre toga su, dakako, pevušili samopreporučujući refren, sve se njišući od potresenosti, dok im je crveno maramče landaralo na jugovini, a kosa se ponosno perutala pod titovkom. Izgleda mi, dakle, mnogo važnijim i potrebnijim razmatranje simboličkog značaja/značenja onoga što se sada dešava. A u tom ključu čitano, čini se kao da je Đinđićeva baščaršijska epizoda svojevrsno ritualno „poništavanje“ one paljanske: čovek koji, po logici „funkcije“, predstavlja državu Srbiju ovom šetnjom sarajevskim ulicama – uz neizbežno maženje dece po glavi, ćaskanje sa zatečenim i mahom prilično suzdržanim prolaznicima (što je, u kontekstu, zapravo zadivljujuća pristojnost: da sam ja tri godine vilenio po Sarajevu, gladujući, žeđajući i smrzavajući se između gelera i šrapnela, pitajući se da li ću koliko do sutra biti baš sasvim mrtav, ili samo bez noge, verujem da bih jako poželeo da Đinđiću odalamim jednu vaspitnu šamarčinu) – kao da poručuje da je Ludilu istekao mandat, i da se stvari vraćaju sa glave na noge. Kada je u pitanju intelektualno-politička biografija jednog čoveka, onda je pravo i neizbežno pitanje kako je on sebi uopšte smeo da dozvoli tobože „pragmatično“ iliti „marketinško“ participiranje u Ludilu – utoliko gore po Đinđića što je dotični zaista ozbiljan politički filozof (i praktičar) i prekaljeni disident, dakle neko ko je isuviše pametan i vredan da ne bi tačno znao šta radi! – ali kada se radi o ozdravljenju jednog društva, onda se i Đinđićeva gesta mora prihvatiti kao dobrodošla. Naročito ako ne bude praćena nekim novim izbruhom ljigavog ekvidistancionizma, koji će po stoti put jalovo pokušati da u istu ravan postavi masovne ubice i njihove žrtve, patetično vapijući „ko nas to zavadi“ i proklinjući nekakav metafizički Fatum, tog dežurnog lažnog krivca za sve balkanske pokolje.

Računi su, dakle, stigli na naplatu, i Đinđić i svi đinđići koji budu predstavljali ovu zemlju još će dugo morati da idu naokolo i prijazno se klibere onima koji će ih zblanuto gledati kao da su pali s Marsa: nisu s Marsa, pali su s Pala! Što je, realno, nešto bliže, ali, simbolički, ništa toplije.