Pre mesec-dva dobila sam obaveštenje od državne izborne komisije (DIK, nomen est omen) da sam, po osnovu građanske dužnosti, pozvana da budem članica biračkog odbora na biračkom mestu u mojoj opštini. Kao spisateljica, pomislila sam da mi svako iskustvo koje je izvan mog „mehura“ može biti poučno i zanimljivo. Pretpostavila sam da će biti dosadno, da ću dremati na izborima, ali sam, s druge strane, pomislila da je to zapravo jedinstven način da vidim ljude iz svog kvarta, i to u situaciji u kojoj realno nikad nikog ne bih videla.
Suočila sam se sa jednim saznanjem – da ne znam kako država uopšte postoji i kako stvari uopšte funkcionišu. Često kažem sebi da možda previše očekujem i da se stvari na kraju krajeva nekako srede same od sebe – a sumnjam i da se to odnosi i na celu moju državu. Gledajući kako se sprovode izbori, sada više uopšte ne sumnjam. Uzgred, ne mislim da je nešto drugačije u okolnim državama. Mislim da svi plivamo u haosu. Neko manje, neko više. Nadam se da niko neće čitati ovaj moj tekst sa zluradošću i misliti da je njegova država bolja.
Kako god bilo, iz ovog svog iskustva saznala sam da, u suštini, građani sami sprovode izbore, uz nešto malo obuke, za koju dobijete poruku dan ranije. Dakle DIK, telo koje je dobro plaćeno da se bavi isključivo izborima, preko Vajbera je u 21h obavestio jadnog predsednika opštinske izborne komisije da, na primer, svi članovi treba da budu prisutni u izbornoj jedinici u osam sati ujutru, da bi preuzeli izborni materijal, nakon čega je predsednik preko Vajbera obavestio nas, članove. Mi smo došli tamo i tri sata smo čekali da se neko iz DIK-a smiluje da dođe, a potom smo ređali kutije, popunjavali nekakve zapisnike, pri čemu u školi u kojoj se glasa nema nikoga, ama baš nikoga iz DIK-a. Tako da smo prepušteni sami sebi.
Najstrašnije je bilo kada je došlo vreme za glasanje u prvom krugu: novi aparati za automatsko prepoznavanje otiska prsta nisu radili kako treba, pa su se napravili ogromni redovi građana koji su rešili da bes iskale na nama (uzgred, najveći broj žrtava koje su obavljale ovaj zadatak za DIK potiče iz prosvete, i to iz redova učiteljica, kao da nisu dovoljno satrvene od posla). Na licu mesta smo dobijali obaveštenja – preko vesti, a ne preko poruka od DIK-a – šta treba da radimo i kako da se snađemo, što je bilo urnebesno. Opet i opet gledate kako se ljudi plaše promaje (više nego korone). Gledate i kako veliki deo građana ne zna da šta da radi sa listićem. Kutije i glasačke listiće DIK je obeležio na duboko neinteligentan način, pa nije bilo lako shvatiti gde koji listić treba da ubaciš, a kada se su se biračka mesta zatvorila, do ponoći smo brojali listiće i popunjavali nejasne zapisnike. Najstrašnije je što je predsednica komisije (učiteljica) sa glasačkim listićima stajala u dvorištu srednje škole i do 6.15h ujutru čekala da je prime. Napolju, na hladnoći, bez stolice, bez vode, bez hrane. Eto tako se, dragi moji, kod nas organizuju izbori.
Sada ću skočiti na to kako je izgledao drugi krug (zaista zvuči kao krugovi pakla). Samo da vam kažem kakav sam šok doživela kada smo počeli da razmotavamo, čitamo i brojimo glasačke listiće. To je izgledalo ovako: VMRO VMRO VMRO VMRO VMRO VMRO VMRO VMRO, kao da su ljudi izgubili pamćenje. Kratak flešbek: u vreme VMRO-ovog režima, u mojoj opštini (Karpoš) na vlasti je bio kriminalni načelnik koji je opštinu izbetonirao, blokirao i zagadio. Zove se Stevčo Jakimovski, sadašnja vlada (da, socijaldemokrate) amnestirala ga je za kriminal za koji je optužen, a u petak treba da sedne na optuženičku klupu – i, u isto vreme, da ponovo postane načelnik opštine. U to vreme smo, zajedno sa jednom grassroots inicijativom, uspeli da spasemo moj kvart od betoniranja koje nam je bio spremio. I da, sada sam videla da je pola moje ulice glasalo za njega. Sa svakim listićem na kojem je pisalo STEVČO, činilo mi se da mi umire po jedna moždana ćelija.
U ponedeljak je krimos Stevčo proslavljao pobedu (inače, socijaldemokrate su izgubile gotovo svuda, izgubili su celo Skoplje osim opštine Centar. Razloge za to ne mogu da navedem u jednoj kolumni. Hajde da kažemo: promenjeno je ime zemlje, nismo dobili datum početka pregovora sa EU, Bugarska nas maltretira, a i SDSM je arogantan do neba i potcenjuje svoje glasačko telo (koje iz mazohističke želje da ga kazni nije izašlo na izbore). Stevčo je slavio upravo na onaj način koji pokazuje šta sve nije u redu sa našim društvom: urlanje u mikrofon pijanih muškaraca sa masnim podbracima, glupavo pljeskanje rukama i plesanje nalik na rahitično ritmično pocupkivanje kakvo često gledate na svadbama. A refren pesme koju su svi pevali sa Stevčom glasio je: „Kako vas jebe, kako vas jebe Stevčo Jakimovski, za vas je samo, za vas je samo kurac gromovski“ (GROM je njegova partija).
Znam da sam jednom napisala optimističan tekst o tome da je nada disciplina, znam da smo mala i mlada država izgrađena na autoritarnim, agresivnim mačističkim principima i znam da napredak ne dolazi preko noći, ali ovo? Na ovim lokalnim izborima dobili smo dve gradonačelnice (uključujući i kandidatkinju VMRO-a za Skoplje, nama dosad nepoznatu, ali zabrinjavajuće povezanu sa Mađarskom kao tamošnji počasni konzul) i 79 gradonačelnika. Takva je tradicija: šovinističko-agresivna, osvetoljubiva, vulgarna i, konačno, fokusirana na merenje dužine penisa o kojem su onako sočno pevali pobednici. Iskreno, sve ovo mi se gadi – i treba mi malo nade, molim vas.
Autorka je književnica iz Skoplja
S makedonskog prevela Lora Podbarski
