U Skupštinu se masovno vraćaju lica koja gledamo petnaest godina, pa bi li se tome moglo stati na put?! Narodni poslanik ne može ponovo biti biran! Lice iz alineje jedan može biti na izbornoj listi, ali ako je u Skupštini već bilo jedan mandat, ne može više nikad tu da se pojavi! Zašto moram do kraja života da gledam i slušam Tomu Nikolića koji je postao profesionalni i doživotni poslanik?! I posle Tome Toma! Partija, svaka, mora imati uvek osamdeset ili stotinu novih ljudi doraslih poslaništvu, ima nekoliko godina da pripremi novu reprezentaciju!
Pošto se parlament kod nas pokazao takvim kakvim se pokazao (bahato izostajanje sa sednica, bestidno povećavanje plata sebi, krivotvorenje putnih troškova, slepilo za ratne zločine počinjene o narodnom trošku i u ime naroda…), sve sam bliži ideji da bi parlament trebalo stvoriti po uzoru na porotu što mi je poznato iz sedme umetnosti, dakle čl. 1. (ono o neponovljivosti neka bude preambula!): „Narodni poslanici, njih pedesetoro, bivaju određeni žrebom u Javnom servisu: u bubnju se nalaze sva lica koja imaju pravo glasa.“
Čl. 2: „Lice izvučeno za člana Skupštine nema pravo na prigovor savesti niti na bilo kakvu drugu ispriku. Mandat traje dve godine.“
Šta ako za poslanika bude izvučen neko ko bi da bude predsednik Republike, ili premijer?… Žao mi je, žreb je tako odlučio! Nekome biznismenu neće se isplatiti da bude u Skupštini, ali ni taj neće imati kud. Biće kao što je nekad bilo sa odlaskom u JNA: jedan gradi kuću, drugog oženili pre tri nedelje i medeni mesec mu još nije istekao, ko te pita, od tog i tog datuma na raspolaganju si otadžbini, da si u vojnoj pošti toj i toj gde ćeš obezbeđivati mirnu gradnju te nesmetano obavljanje bračnih i vanbračnih dužnosti u celoj SFRJ! Vsjo!
Mnogi siromašak dobiće poslaničku platu i biće mu toplo oko srca, ali to će biti sve od privilegija jer već član 3. glasi: „Poslanici nemaju plaćen put od mesta stanovanja do Skupštine i natrag. Pošto im je plata dve hiljade evra, nemaju prava na plaćeno prenoćište niti imaju dnevnicu. Skupštinska kantina ukida se.“ Zaista, ako su se poslanici dosad godišnje gojili 1 kg per capita, pri kraju svakog saziva imali smo prirast od hiljadu kilograma ljudetine (po-slanetine), čemu u interesu samih gojenaca i njihovih izdržavalaca treba već jednom stati na put.
Glede neplaćanja putnih troškova: razume se da će neko na posao doći pešice a neko će nam doći iz Grdeličke klisure, ali život je nepravedan prema svima, pa i prema narodnim poslanicima! Imaš dve hiljade evra mesečno, smisli kako ćeš na sednice stizati bez zakašnjavanja i bez vrdanja. Ako ti je skupo da jedeš u kafani, ponesi od kuće suvu hranu i bunarsku vodu, neće tih sednica biti baš toliko da dobiješ skorbut i beriberi. Idemo dalje, član 4: „Poslanici neće od Skupštine dobiti stan ni na korišćenje a kamoli pravo na otkup po bagatelnim cenama.“ Opet analogija ili sa porotom ili sa služenjem vojnog roka: ono što si imao čekaće te, a novo ništa ne možeš u međuvremenu da stekneš, osim dike da si u jednom razdoblju svog života ti eto bdeo nad javnim interesom.
Mnogi bi iskreno rečeno tikvan dospeo u parlament, pa čovek nenavikao da se svako malo kupa i presvlači, pa stvorenje koje roditelji usled vekovne zaostalosti nisu vodili kod logopeda, ali baš to biće reprezentativni uzorak, dosad smo išli na elitu, birajmo najbolje, ugruvali smo i za to više nećemo da čujemo!
Iju, pa šta će onda biti sa partijama?! Baš me briga, što pre izumru utoliko bolje. Radovali smo se ukidanju jednopartijskog sistema očekujući nešto suprotno, a dobili smo isto ono samo umnogostručeno i još pokvarenije. Kad bi političke stranke krenule stazom izumrlih paprati i mamuta, to bih pozdravio, ali neće se to desiti – partije su postale deo svačijeg identiteta tako da bi i žreb u Skupštinu ubacio petnaestak stvorenja koja obožavaju radikale, jednoga koji crče za SPS-om, petoro kojima nema života bez Koštunice itd. Dakle, partijska podvojenost krasila bi i slučajni saziv Skupštine, nasumice odabrani amateri ubrzo bi formirali poslaničke klubove, ne bi se ovi tako zvali, ali bi se miljenici sudbine spontano i nepogrešivo grupisali po međusobnoj srodnosti (kao anđeli kod Svedenborga), bila bi među njima tri ili četiri člana neke partije, možda bi štaviše bio izvučen i neko iz Otadžb. uprave, i taj bi ušao u Skupštinu samo ako dosad nije bio poslanik… Ali, ali: čl. 6 veli: „Narodni poslanici ne smeju u parlament ulaziti sa bilo kakvim reklamnim materijalom (preko odela navučene majice sa likom idola i sl.); pre ulaska u visoki dom a po uzoru na sudije poslanici svak preko svog intimnog rublja navlače skromne ali elegantne toge: narodni deputati ne mogu reklamirati vlastiti ukus ni stalež iz kojeg su potekli, nego su prvosveštenici u svemu ravni drug drugu.“
Dobro, a šta sa predsednikom Republike, ako ostanemo republika, da i njega izvučemo žrebom ili da ga bira Skupština?! Bilo bi dakako zabavno dobiti i predsednika žrebom, ali bi taj onda bio odgovoran onome ko ga je birao, dakle, žrebu, zakonu verovatnoće, pa bi bilo bolje da i njega i premijera izabere Skupština, je li, a Skupština koja je takođe izabrana žrebom, kome ona odgovara?!
A kome je odgovorna ova koja se rodi iz narodne volje?!!
