Nekad se govorilo “Čovek se uči dok je živ”, mada današnji, kanda složeniji pristup znanju, njegovom sticanju i skladištenju, pre kazuje obrnuto: “Čovek je živ dok uči”. Ako je po tome suditi, ja sam jošte živ jer sam danas naučio da postoji nešto što se zove Tanjug TV. E sad, da li će mi to (sa)znanje bilo kako oplemeniti život, drugo je pitanje. Nigde ne piše da baš svako znanje doprinosi boljitku.
Kako god bilo, i bez velikog istraživačkog napora možemo utvrditi da je u pitanju (kablovski) TV kanal, i da iza njega stoji Tanjug. U redu, ali – šta je Tanjug? Nije li to ona novinska agencija koja je po slovu zakona odavno trebalo da prestane da postoji?
Jeste, trebalo je, ali, ne lezi vraže, ona je i dalje tu, sada s novim vlasnikom, a to je, ako se ne varam, Željko Joksimović. Da, onaj Joksimović. Izgleda da je, ako želite da budete TV magnat u Srbiji, prilično važno da se zovete Željko. Pa dobro, ne marim, ne branim. Za šta se sve u Srbiji nađe gledalaca, verujem da će se naći i za ovo. Iako nas ima šaka jada, mi smo globalna sila u stoičkom gledalaštvu. Kad posedamo pred televizore, rekao bi čovek da nas ima bar sto miliona. Ili, pre će biti, da jedan ovdašnji potrošač televizijskog napoja vredi, tj. trpi u trpljenju uživa, koliko deset neovdašnjih.
Toliku hiperprodukciju nije lako ustanoviti i održati, ma koliko na tanko razmazivali programsku paštetu od Ničega. Između ostalog, fali nam i ljudstva, jer verovali ili ne, nije baš svako za pred kameru: neki se drže kao da su progutali metlu, a drugi se razgaće kao da su na lumperajki Udruženja morona, debelo nakon ponoći; ne znaš, dakle, koji su gori.
Ovo je razlog, pretpostavljam, zašto su programski mazi Tanjug TV-a, očajnički tražeći na sve strane nekoga ko bi im mogao voditi program a da to ume i da nije već angažovan negde drugde (kao u onoj prastaroj politički nekorektnoj tobožnjoj ženskoj jadikovki da su “svi dobri frajeri ili pederi ili zauzeti”) naposletku zagrabili tako duboko u muljevitu vodu da su u mrežu ulovili Komrakov Milorada (67), čoveka koji je sve do samog osvita XXI veka bio jedno od najviđenijih televizijskih lica u Srbiji – ne što su ga gledaoci toliko voleli i tražili, nego što nisu imali baš mnogo izbora osim da ga svako veče trpe u svojoj kući. Što bi rekao još jedan matori vic koji Basara rado varira, ako uzmeš daljinski pa promeniš na drugi kanal, tamo stoji brkati policajac, mrgodno vrti pendrekom i naređuje da se vratiš na prvi da ne bi bilo belaja.
I sad – šta se dešava? Mada još nema naučnih dokaza da je bilo koja stvarna osoba ikada videla bilo koji od dosadašnja dva jutarnja nastupa zaslužnog penzionera Komrakova, u javnosti se diglo nešto malo frke oko njegovog “povratka pred kamere”, u stilu: “Pa dobro, zar i to da nas zadesi? Možemo li pasti dublje od ovoga? Šta je sledeće, da neće i Vučić i Dačić da se vrate na vlast?!” Dobro, ovu poslednju rečenicu je dopisala moja zloba, ali nekako mislim da prirodno pripada navedenom sledu reči i misli.
Ovaj pisac hoće da kaže ovo: ako postoji neko ko želi da mu dan započinje Miloradovim skomračenjem, ko sam ja da stanem na put između njega i ispunjenja? To jest, ko smo mi kao društvo da takvim pojedincima uskratimo njihova manjinska prava samo zato što ne razumemo njihove želje i potrebe? Uostalom, oni se s Komrakovim nalaze u njihova četiri zida…
A što se tog neuglednog povratnika iz bezuspešnog zaborava tiče, ako se samo malo uozbiljimo, mora se dodati još i ovo. Vaskrenje Komrakovljevo jeste u izvesnom smislu duboko skrnavo, ali ono nije i ne može biti istinski skandal, čak ni bilo kakvo iznenađenjce, u društvenom, političkom, pa i kulturnom kontekstu u kojem se nalazimo. Jedino što je neobično i iznenađujuće je da do toga nije došlo mnogo ranije, i da Komrakov nije zauzeo neku mnogo etabliraniju poziciju od ove jutarnjeg brbljala na televiziji za koju tek treba dokazati da postoji, i da postoje njeni gledaoci.
A ako je do “starog RTS kadra”, tih svakovečernjih činodejstvovatelja crnih misa iz najgorih dana i noći naših života, mnogo gori od Komrakova u Srbiji 2022. zauzimaju neuporedivo važnije pozicije, i nikome ništa. U poređenju s jednim Miloradom Vučelićem, na primer, taj nedaroviti Banaćanin, s harizmom taburea bez dve nožice, čista je boza, amater i šeprtlja, marginalni ministrant Zla. A evo, tzv. Vučela je opet jedan od stubova društva! Što govori o društvu bar toliko koliko i o stubovima.
Bajdvej, nije bez nekog otužnog šarma ni činjenica da će Komrakovljev kopilot u studiju biti Ostojić Zoran, nekadašnja perjanica “slobodnog Studija B”, pa potonji ekstremno liberalni političar iz LDP legla, nedremani čuvar lika i dela Čedomira Jovanovića, sve dok se od istog nije misteriozno odljubio. A dok je još bio u LDP tinejdž fanklubu, na potpisnika ove kolumne je u sadejstvu sa još jednom cvećkom zvanom Prokić Nenad prosuo kiblu vrlo upečatljivih pomija, nad kakvim bi i Komrakov – ipak je on pomalo socrealistički lik starog kova – zgađeno okrenuo glavu. I šta je bilo kasnije? Ništa, prođoše godine, a kako dok sam bio nešto mlađi još nisam bio zlopamtilo, pustio sam Ostojića da mi oprosti što me je tukao. I šta sad da radim, da pustim i Komrakovu? Tim pre što nas povezuje da je i on zbog onoga što je radio stvarno dobio batine. Kojom prilikom je, siromah, dočekao da ga (samo) ja branim – u prvom “Vremenu” posle 5. oktobra. Šta se promenilo u međuvremenu? Ništa, i Ilija i Đura su, evo, na svojim mestima, a ja se i dalje osećam kao podstanar krojač Jakovljević.
