Sociolog Jovo Bakić je višestruko prokazan i čak saslušavan u policiji zbog svoje želje ili slutnje da će narod naprednjake „juriti po ulicama“. Tokom godina, Bakić je o „jurenju“ pričao u više varijacija i time stekao simpatije dobrog dela opozicione javnosti.
U režimskim medijima se loše provodio, ama kritikovali su ga i neki opozicionari, tvrdeći da šteti njihovoj „nenasilnoj“ borbi i da je Vučićev „korisni idiot“.
Isti ti opozicionari pokušavali su da okupe narod mnogo puta, često su i uspevali, a voleli su da se pohvale kako su skupovi „mirni“, „dostojanstveni“ i kako nije „pogažena nijedna travka“.
Ta je stvar u dubokom nesaglasju sa onim kako opozicija i kritičari opisuju vladajući režim – kao mafiju koja ne preza ni od čega, kao hobotnicu koja nikome ne da mira i spremna je na sve da bi odbranila vlast.
U tome se računa na debelo trpilo naroda. Na to da niko od poniženih neće uzeti pravdu u svoje ruke. Recimo, da nijedan zaposleni u javnom preduzeću neće našamarati direktora pred celom firmom kad ga ovaj tera da skuplja kapilarne glasove ili da ide na miting.
Do sada je ta računica Aleksandra Vučića i piramidalne šeme koju vodi uglavnom funkcionisala, uz tek par izuzetaka.
Mali rat po komšiluku
Ali, poslednjih dana se nakupilo primera građana i aktivista koji se, sa manje ili više stila, protive naprednjačkim dvojkama koje zalaze po zgradama kao Jehovini svedoci ili putujući prodavci dušeka sa memorijskom penom.
Poslednji je primer sa Voždovca, gde su ljudi „građanski uhapsili“ naprednjačke aktiviste, tvrdeći da maltretiraju stanare noseći ilegalno pribavljene spiskove imena i adresa. Onde se obreo i naprednjački direktor fonda PIO, da pripomogne stranačkoj pešadiji.
Pun je Tviter snimaka na kojima građani psuju i teraju naprednjačke udarnike iz svojih zgrada, propituju ih odakle im spiskovi i, zapravo, uzimaju pravdu u svoje ruke.
Od ove limunada-verzije „jurenja po ulicama“ pa sve do pravih revolucija – uzimanje pravde u svoje ruke nikad nije slatko. Često je i krvavo. Zato sme da bude samo poslednji izlaz.
Pa, da li je u Srbiji došlo vreme da se mrvice demokratije i slobode brane poslednjim sredstvima? Tome u prilog govore reakcije „nadležnih“, kad god im se očajni građani obrate za pomoć.
Nadležni se osećaju nenadležno
Od Savamale do danas, ljudi su često prijavljivali naprednjačke zloupotrebe, bilo je uzbunjivača da iznesu prljav veš režima, množili su se snimci kupovine glasova i paralelnih biračkih spiskova… i nije se desilo ništa. Nadležni su se osećali nenadležno.
A samo bi oni, kada bi radili svoj posao, mogli da kažu da li naprednjački udarnici po zgradama idu sa legalnim spiskom ljudi koji su im svojevoljno ostavili adresu kao „sigurni glasovi“ ili sa protivzakonito pokradenim podacima građana.
Da li se iz kol-centra zovu samo ljudi koji su slobodnom voljom ostavili broj ili državni operater dostavlja telefone svih? Ko svojom voljom ide na miting SNS, a ko je uteran u autobus korbačem?
Ako „nadležni“ neće da rade svoj posao – a neće – onda je to poziv građanima da ili trpe nepravdu ili uzmu pravdu u svoje ruke. Za to nije kriv onaj kome je trpilo puklo.
Igra se time pomalo menja. Ubuduće neće biti lako ni naprednjak biti. Valja ući u zgradu u kojoj možda živi neko kome je prekipelo i od naprednjaka i od nenasilne borbe.
