Imamo šest milijardi evra na računu „što nemaju neke zemlje koje su sedam puta veće od naše zemlje“, rekao je Aleksandar Vučić krajem septembra.
Predsednik je tada dodao da „ne možemo da trošimo taj novac kako hoćemo, već da moramo da smanjimo javni dug“.
Tri meseca kasnije, Srbija se zadužila za još milijardu evra.
Da li smo u međuvremenu potrošili tih šest milijardi? Naravno da nismo, odnosno, nismo sve – u novembru se Siniša Mali pohvalio kako imamo 5,5 milijardi evra na računu, kao i da je država u potpunosti likvidna.
Šta će nam onda još jedna milijarda zaduženja?
Kako piše u Službenom glasniku od 27. decembra, zadužili smo se zbog budžetskog deficita, refinansiranja dospelih obaveza i zbog projekata koji pozitivno utiču na životnu sredinu. Kuponska stopa je „sitnica“ – svega 5,25 odsto godišnje.
Zašto za ove svrhe nismo upotrebili tih 5 ili 6 milijardi evra koje leže na računu?
Na to pitanje nema odgovora.
Kamata koliko hoćeš
Pitanja na koja odgovor postoji jesu – koliko ćemo morati sledeće godine da platimo za kamate svih zaduživanja i koliko smo uopšte zaduženi?
Milijarda i 900 miliona evra – to je puno para za Srbiju. Sa tim parama bi mogli da se reše neki od višedecenijskih problema građana, nakon čega bi imali mnogo dostojanstveniji život nego danas.
No, tih 1,9 milijardi će Srbija sledeće godine morati da plati samo za kamate, što predstavlja povećanje od blizu 20 odsto u odnosu na 2024. godinu.
To je posledica besomučnog naprednjačkog zaduživanja, kao da sutra ne postoji, a taj novac će biti „uložen“ mahom u nepotrebne stvari – Ekspo (čak četiri milijarde tokom 2025) i slične poduhvate, od kojih građani neće imati ništa.
Ništa – osim novih zaduženja i visokih kamata. Naprednjaci su onomad s pravom kritikovali „žutu nenarodnu lopovsku vlast“ kada se zadužila sa kamatnom stopom od 7,25 odsto (takođe za milijardu, tada su bili dolari).
Danas se naprednjaci rutinski zadužuju po 6, 7, 8 odsto kod komercijalnih banaka – Ekspo ne sme stati.
Sa novom uzetom milijardom evra, Srbija će početkom 2025. preći 39 milijardi evra ukupnog zaduženja. Na kraju 2011. godine, Srbija je dugovala nešto manje od 15 milijardi.
Dvadeset četiri milijarde evra kasnije treba se zapitati: na šta je sav taj novac potrošen? Da li svi ti novi putevi vrede toliko? Kakve su usluge koje država pruža građanima?
Da li je društvo ekonomski raslojenije nego recimo 2011. godine i otkud cela nova nedodirljiva kasta milionera i milijardera u jednoj siromašnoj zemlji?
Ulepšavanje statistike
Naravno, ne meri se javni dug u apsolutnom iznosu, nego u odnosu na BDP. A kad BDP raste sporije od zaduživanja, tu je Republički zavod za statistiku – u poslednjih 10 godina RZS je čak tri puta revidirao bruto domaći proizvod, i to svaki put značajno naviše.
Samim tim, relativno zaduženje formalno nije nikakav problem, jer se nalazi ispod 50 odsto BDP-a.
No, kako upozorava Fiskalni savet, to ne znači mnogo: na kraju 2023. godine kamate za naše zaduženje od „50 odsto BDP-a“ koštale su 1,8 odsto BDP-a, dok je Francuska, koja je bila zadužena 110 odsto BDP-a izdvajala proporcionalno manje od Srbije – 1,7 odsto BDP-a.
Apetiti naprednjaka za trošenjem doveli su dotle da je preokrenut trend pada fiskalnog deficita: tokom korona-krize bio je razumljivo ogroman i od tada je padao, sve do 2,2 odsto.
Rebalansom budžeta za 2024. deficit je nagaren na 2,9 odsto, a sramno usvojeni budžet za 2025. godinu predviđa tri odsto BDP-a fiskalnog deficita.
Da li je to mnogo?
Jašta je. Na to kao na „opasnost“ upozorava i Fiskalni savet.
Ali, sva je prilika da će igranka da se nastavi. Visoke kamate i visoka inflacija ne ometaju vlasti u daljem zaduživanju i povećanju potrošnje.
Netransparentno trošenje para, bespotrebno držanje novca na računu, besmisleni prioriteti, rasipanje zarad kupovine podrške birača – dotle naprednjaci dobacuju i nemaju nameru da bilo šta promene.
