Pravo je čudo koliko sve različitih, pa čak i oprečnih konotacija može da ima jedan te isti iskaz, u zavisnosti od toga ko, kada i nadasve kako ga upotrebi. Uzmimo, na primer, jedno u srpskom jeziku relativno rasprostranjeno uputstvo koje glasi, da prostite, „marš u pizdu materinu“. Kada ga, dakle, upotrebi Rambo Amadeus u svojoj znamenitoj pesmi iz ra(t)nih devedesetih, i to u vidu refrena koji sublimira sav bes i nemoć zatočenika vladavine mahnitih, onda se ova agresivna psovka kroz umetničko delo „transcendira“ u angažovani iskaz, primerenom „estetizacijom“ otklanja se njen ugrađeni vulgarno-trivijalni potencijal, a da sama zapovest ne gubi ništa od izvorne oštrine.
Kada narečeno marširanje, međutim, vratimo iz umetničkog dela nazad u svakodnevicu, štaviše, kada se ono – u vidu osebujne „izjave za javnost“ – nađe u ustima građanina Gorana Cvetanovića iz Leskovca, potpredsednika Srpske radikalne stranke, ta verbalna rafalčina ponovo se svodi na svoj skromni inicijalni domet banalne pogrde i uvrede. A baš to je – dakle: marš u pizdu materinu – navodno Cvetanović izrekao u mobilni telefon kad su ga sa B92 pozvali da prokomentariše činjenicu da je prvostepeno osuđen na novčanu kaznu zarad klevetanja Ivane Dulić-Marković. Probudilo ga, navodno, iz popodnevne dremke, pa se unervozio… I sad ti reci da počinitelj ne može mirno da spava, sve duboko zgađen vlastitim zlodejstvom?! Ma jok, eno ga gde mirno testeriše i usred belog dana, a o rutinskom polegavanju po smrknuću da se i ne govori. Naravno, pod uslovom da je spomenuti iskaz uopšte njegovo delo, pošto sam Cvetanović i stranački mu kamaradi odriču autorstvo, tvrdeći da je to B92 izmislio, poturajući glas drugog čoveka. Ne bih da arbitriram u ovom bizarnom sporu; mnogo (mi) je zanimljivije to kako su se Leskovčanin i njegovi partijski šefovi silno uznemirili zbog te nuspojave jednog slučaja, zbog stvarne ili manje stvarne Strašne Psovke koja da je sirotom Cvetanoviću podmetnuta od tih notornih slugu Novog svetskog poretka, dočim su posve mirni glede onoga što je kudikamo važnije, a to je ono što je Cvetanović izrekao na račun bivše potpredsednice vlade i njene familije, a što je čak i leskovački sud ocenio kao grubu klevetu. Čiji podtekst, pak, nije baš nimalo daleko od „raspirivanja nacionalne, rasne ili verske mržnje“, a koje je inače ozbiljno krivično delo (mada se to, što jes jes, iz prakse slavnog srpskog sudstva uopšte ne bi moglo zaključiti).
Da podsetimo zaboravne: filosofirajući onomad na temu stranih, štaviše hrvatskih ulaganja u izvesne firme „bliske radikalima“, Cvetanović je rekao da u tome ne vidi ništa sporno; e sad, ako ste očekivali da je to obrazložio time da je ta tobožnja Hrvatska ionako većim svojim delom zapravo Srbija (do Karlobaga, Karlovca i naročito Virovitice), pa tako sve ostaje u familiji, a što bi svakako bilo u skladu s fundamentom ekscentričnog radikalskog weltanschauunga – prevarili ste se. Cvetanović je radije zadžezirao nešto o tome kako oni, radikali, nemaju ništa (efikasno?) sproću Hrvata, nego samo protiv „ustaša“, kakvi su recimo Ivana D.M. i njeni muški najbliži srodnici, koji da su redom bili ustaše i ubijali Srbe. No, nevolja je (za Cvetanovića) u tome što vam je s tim ustašlukom kao u onoj reklami: ili jesi ili nisi. A to se lako proverava i dokazuje, i tu nema manevarskog prostora za karakteristično radikalsko freestyle laprdanje koje je inače jedini nauci poznat dokaz da jezik može nesmetano da radi i posle neopozive smrti mozga. Pa je onda tom osamostaljenom jeziku definicija „ustaša“ za svakog ko vam se ne sviđa nešto kao dežurna poštapalica. Znate ono: neko kaže „mis’im, ono“, neko „ovaaaj“, neko „kako se zove“, a radikali, eto, kažu „ustaša“. Je l’ im to urođeno? Ma jok, stečeno u lošem društvu. Pa je tako onomad i predsednik Srbije postao „ustaša“, što je po defaultu bizarnije čak i od, recimo, nazivanja Ronalda Regana maoistom. Ipak, Tadić je na sve to mogao odmahnuti rukom jer je takvo kvalifikovanje njegovog lika i dela već u startu otvoreno kretensko, i svojom se „nadrealnošću“ trenutno samoukida, ali Ivana D. M. je tu u sasvim drugačijoj poziciji i zato je radije presavila tabak i tužila infamnog leskovačkog Lika; odluka sasvim ispravna, jer kada ovako javno zafantaziraš o porodici jedne osobe hrvatske nacionalnosti, onda tu prestaje svaka šega i komika: radi se o direktnom ataku ne samo na dostojanstvo nego i na elementarnu sigurnost ljudi.
Ako se sve prethodno ima u vidu, presuda Opštinskog suda u Leskovcu – naročito ako je na nekoj Višoj Instanci ne obore, u već odlično uvežbanom stilu – mogla bi postati Važan Datum u dugoj i mučnoj istoriji uljuđivanja srpskog pravosuđa, a bogme i društva „u celini“. A ta je višetomna istorija, nemojmo se zavaravati, u ovom trenutku jedva odmakla od preambule. Nije u ovoj priči nimalo važno ko je i šta je građanka Ivana Dulić-Marković, a još manje ko je i šta je građanin Goran Cvetanović, onaj što ne voli da ga bude iz sieste (ili možda voli). Radi se o mnogo važnijim stvarima, pre svega o tome hoće li jednom ovde prestati da bude em legalno em legitimno da svaka šuša, lucprda i zamlata javno istovara i širokim potezima klozet-četke razmazuje tone i tone svoje mržnje i agresije na sve koji nisu, ne misle i ne žive kao on, a naročito na unapred stigmatizovane društvene autsajdere: „inovernike“, manjince, žene etc. A to je autsajderstvo u društvima rahitične demokratije, trulih institucija i gotovo nikakve demokratske tradicije i kulture tako čvrsto urođeno da je moguće da u nekom trenutku svog života budete čak i deo političkog establišmenta, recimo potpredsednik neke vlade, a da suštinski ostanete i dalje natprosečno nesigurni, povredivi, ranjivi na napade sa istorijski prepoznatljivim šmekom „krvi i tla“. Recimo da se i ovakvim presudama može izreći ono što je Rambo Amadeus onomad s dobrim razlozima rekao na nešto, hm, neposredniji način.
