Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ne igrajte se radikalizma koji je seksi samo na nekim stanicama Radio Tvitera nego nađite neko umiveno i normalno civilno lice (najbolje žensko!), pametno, razumno i pribrano i ujutru i popodne i uveče, pomozite mu da raste i onda ga pustite na Vučića
Zašto je Britanija Velika čak i kad je mala (a nikada nije bila ovako mala kao sada, i sva je prilika da će se još smanjivati, možda i teritorijalno)? Zato što je u njoj moguće štošta što nigde drugde nije, for better or worse. Evo, recimo, izbori: na njima je moguće da glasači ubedljivom većinom glasaju kao idioti i kao mudraci u isto vreme – i to zapravo uglavnom jedni te isti glasači. Kako sad to? Lepo: trijumf Borisa Džonsona je, između ostalog, produkt kolektivnog idiotizma miliona glasača, među kojima su prednjačili oni koji će od džonsonovske politike najviše propatiti. Istovremeno, katastrofalan poraz komrejda Džeremija Korbina je impresivan akt dubinske političko-istorijske mudrosti onih istih zabludelih miliona.
Pobednik nas na ovom mestu ne zanima, neka se njime bave „spoljnopolitički komentatori“. Gubitnik nas, pak, zanima iz razloga naposletku i dubinski ovdašnjih, ali ćemo do ovih krajeva doći zaobilazno, u vrlo širokom luku.
Zašto je, dakle, Laburistička stranka pod Korbinom spektakularno izgubila izbore? Nisu li se bili stekli svi uslovi da konzervativci odu: vladaju već dugo i ne baš uspešno, i njih i zemlju pod njima potresaju svi mogući skandali, Boris Džonson je fotorobot arogantnog šarlatana (mada ne bez nekog bizarnog šoumenskog šarma – otprilike kao Tramp koji je čitao knjige), Bregzit se pretvorio u mešavinu tragedije i farse, društvo je sve dublje podeljeno na sve nezdravije načine… Idealna situacija za kredibilnu opoziciju da preuzme stvar u svoje ruke. Ali, ona nije i ne može da bude oličena u opskurnom, dosadnom, metiljavom (a opet i – opasnom!) čiči koji je kroz sve decenije svog bezveznog političkog aktivizma podržavao sve moguće „progresivne“ diktatore i tiran(ij)e, od sovjetskih preko trećesvetskih, islamističkih i kojih god već – važno je samo da su protiv tzv. Zapada. Korbinova politička agenda suštinski nije reforma i humanizacija sistema, nego njegovo radikalno ukidanje. Okej, ima i toga, ali to se onda zove revolucija; pogledajte kako je, recimo, to Lenjin rešio. Samo što Engleska nije isto što i Rusija. Šta se, dakle, hoće reći? Kao beslovesni i štetni politički radikal, Korbin može udobno da egzistira na margini, pabirčeći jalovo divljenje bradatih frikova što rondaju po „marksističkim knjižarama“ Kemdena, ali ako ga postavite na centar pozornice uništiće sve čega se dohvati, naposletku i sebe.
Pa dobro, kako je onda Korbin uopšte dospeo tu gde jeste? Na talasu slabo artikulisane „antiestablišment“ pobune dela laburističkih članova i levo orijentisanih glasača. Šta je bila ideja? Prekinimo s kompromiserima i mlakonjama (Blerom i blerovskim zagovornicima tzv. Trećeg puta, koji su inače više puta relativno lako dobijali izbore) koje su razvodnile, kompromitovale i naposletku izdale Svetlu Ideju i poverimo svoju političku sudbinu u ruke nekome ko najmanje liči na njih! Jer to, jel’da, naši glasači hoće. Međutim, „naši glasači“, izvan užeg i neširivog kruga indoktriniranih, to baš izrazito neće, i Korbin se pokazao potpuno neizaberivim, ne zbog lične harizme na nivou peteljke od gnjile kruške, nego zato što je „korbinizam“ po naravi stvari odbojan svakome osim samim vernicima korbinizma. Da nije tako, Korbin bi možda izgubio, ali tek u foto finišu; kaže se da su ovo bili „izbori o Bregzitu“, što je u izvesnom smislu sasvim tačno, ali to sa Korbinovom izbornom sudbinom nema mnogo veze: britanski je elektorat oko Bregzita podeljen otprilike pola-pola, ali protiv Korbina ih je mnogo više, sa obeju strana te podele! Smešna je teorija da je Korbin izgubio jer je „pristao na drugi referendum“: pa Džeremi je „u srcu“ sto puta tvrđi bregzitovac od lucprdastog Džonsona, i Britanci to odlično znaju! Među nama, kad bi se odmeravalo „evropejstvo“ Džeremija Korbina i Boška Obradovića, budite sigurni da bi Boškić odneo prevagu…
Šta je, dakle, poenta? Korbin i korbinizam su izgubili jer su morali da izgube, pošto Britanci možda jesu većinski poludeli (inače ne bi bilo Bregzita), ali to ne znači da su budale. Ne možeš im, dakle, prodati priču koja je suštinski usmerena protiv svega na čemu počiva njihovo društvo i tzv. način života. Što nikako ne znači da su torijevci i Džonson bili osuđeni na pobedu: moglo ih se pobediti, ali samo napadajući ih sa (hajde, levog) centra; ovaj je, međutim, bio gotovo prazan, jer su laburisti emigrirali u pravcu Kube, Venecuele, Istočne Nemačke i drugih dražesnih destinacija. Britanci su im rekli: srećan put, ali bez nas, mi ostajemo kod kuće.
Ima u svemu ovome jedna pouka i za američke izbore: nominujte američkog Korbina ili Korbinicu, povinujući se ispraznom klepetanju lokalnih i globalnih kvazilevih hipstera, i Tramp će trijumfovati ubedljivo! Kao što bi onomad razvalio i dedu Sandersa da je počem imao priliku. Dajte nekoga s centra, i možemo da razgovaramo. Pogledajte Hilari: uprkos ogromnoj ličnoj nepopularnosti, ona je „narodna“ pobednica prošlih izbora: dobila je tri miliona glasova više od Narandžastog. Sve drugo su kobne bizarnosti američkog izbornog sistema.
Okej, a gde smo „mi“ u svemu tome? Jednostavnije je nego što mislite. Ne igrajte se radikalizma koji je seksi samo na nekim stanicama Radio Tvitera, i uličarske „revolucionarnosti“ bilo kojeg ideološkog predznaka, nego nađite neko umiveno i normalno civilno lice (najbolje žensko!), pametno, razumno i pribrano i ujutru i popodne i uveče, pomozite mu da raste i da se gradi u javnosti i onda ga pustite na Vučića! Dok god se bavite neizaberivim ljudima i većini opskurnim i odbojnim stvarima, Džonson, pardon, Tramp, izvinite, Vučić, može da stavi prst u uvo i da peva.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve