Iz Zevsove glave: Eto otkud Ona
Istorija će možda da se ponovi i u Srbiji će možda da bude formirana stranka ustavobranitelja, ali to će teško da ide: Ustav iz 2006. godine pregažen je od vremena i spleta političkih okolnosti tako da bi svi da ga promene i, osim politički upokojenih sledbenika Vojislava Koštunice, teško je naći bilo koga ko bi za taj Ustav rekao neku lepu reč.
Osim ako oko tog pitanja političke aktere ne ujedini Aleksandar Vučić. Možda pomisle da je bolji i onakav Ustav nego ovakav Vučić, i biće belaja ako osete da iza teme promene ustavnih rešenja stoji namera da se poveća lična vlast izabranog predsednika.
Verovatno je to razlog što se slabo ko izjašnjava oko Vučićeve namere, izrečene u pristupnom predsedničkom govoru, da otvori politički i širi dijalog oko ustavnih promena.
Jeste se on kad je inaugurisan za predsednika zakleo na Ustav, ali je ispod njega podmetnuo Miroslavljevo jevanđelje, što mu nekako dođe kao ono kad se deca zaklinju, a iza leđa saviju prste jedne ruke u „figu“, iliti „šipak“, pa pomisle da obećanje ne moraju da održe, odnosno da su oslobođeni date časne reči.
Vučić se, dakle, ne drži Ustava što se najbolje vidi iz postupka izbora premijera. Slobodan Antonić je ovih dana napisao da je ona (Ana Brnabić) izletela iz glave Zevsa, a da nema ma kakvu uporišnu tačku u svetu demokratske politike. Na kojim izborima je učestvovala? Na kojima je pobedila? Kakvu podršku ima u vladajućoj stranci? A kakvu kod koalicionih partnera? Koliko je popularna kod birača? Može li bilo šta da naredi svojim ministrima – Dačiću, Zorani, Vulinu…?
Taj čovek (Vučić) isto tako mogao je za premijera da imenuje i mačku. Antonić je pristojan čovek pa bira reči; ima onih koji ovo postavljenje porede s Kaligulinim izborom konja za senatora.
I sve bi bilo isto. Našla bi se NVO koja bi izrazila zadovoljstvo što je „prvi put u istoriji Srbije jedna mačka postala premijer“. Naši zapadni „prijatelji“ pozdravili bi „emancipaciju Srbije od tipičnih antropocentričnih predrasuda“. Vladajuća stranka na svom Predsedništvu odlučila bi da „vrlo jasno, jednoglasno, daje veliko poverenje Vučiću, pošto je on taj koji u ovom momentu može da predloži najboljeg kandidata, u najboljem interesu države i građana“… Ali kad mačku imenujete za kancelara, a to vam bez većih problema prođe u „eliti“ i u mejnstrim javnosti, sasvim lepo se pokazuje, nastavlja Antonić, da nešto ozbiljno nije u redu s političkim sistemom. Cinično je kada predsednik objavi „da ga je Ana Brnabić obavestila da može da obezbedi većinu poslanika za izbor Vlade“ Ona je obezbedila većinu? Kakvim to hokus-pokusom? I ko u to može stvarno da poveruje?
I sve glumatanje oko tobožnjih otpora Vučićevom izboru mandatarke imalo je samo jedan cilj: da pokaže kolika mu je moć. I pokazao je.
Upotreba Nemanjića: U traganju za simbolom
On napreduje „svaki dan i u svakom pogledu“ i čini mi se da je samo pitanje političke tehnike i banalne egzekucije kada će da pretvori svoju moć u nešto opipljivije i još zamotano u Ustav. Nije tu samo pitanje proširenja predsedničkih ovlašćenja već možda i produženje mandata sa pet na osam godina, ili koliko već treba.
Takva nastojanja išla bi u susret dominantno autoritarnim stavovima većine žitelja Srbije koji nadu za izlaz iz beznađa najpre vide u čvrstoj ruci: da se zna ko kosi, a ko vodu nosi i da se zna ko je gazda u kući.
S posebnom pažnjom pratim proteklih meseci pripreme za prizivanje duha Stefana Nemanje, istorijskog osnivača srpske državnosti, koji će se, dok dlanom o dlan, useliti u lik i delo aktuelnog junaka svih ovovremenskih priča.
Ako i zanemarimo već pominjano Miroslavljevo jevanđelje koje pripada toj epohi, treba se podsetiti da je lično Vučić pokretač inicijative da se na prostoru uništene zgrade Generalštaba podigne spomen-kompleks Stefanu Nemanji.
Pojačana je izdavačka delatnost oko Nemanjića, a snima se i izdašno donirana televizijska serija o njima.
A ko voli direktniju simboliku, treba podsetiti i da je novorođeni sin predsednika dobio ime Vukan, a pouzdano informisani mediji s dvora obavestili su javnost da je dete dobilo ime po prvom sinu Stefana Nemanje.
