Apsolutna srpska medijska anomalija nastala je protekle nedelje na sednici Skupštinske komisije za kulturu i informisanje. Na pitanja poslanika je tom prilikom odgovarao državni sekretar Aleksandar Gajović.
Pažnju je privukla stavka od dva miliona dinara dodeljenih Happy televiziji kao projektno sufinansiranje sadržaja od javnog interesa.
Kako su Gajoviću objasnili, Happy tokom dana gotovo isključivo emituje rijaliti program „Parovi“. Logično, taj program iritira mnoge gledaoce, koji se zbog toga bune. Onda su, valjda, ti vapaji stigli nekako do Ministarstva za kulturu i informisanje, pa su tamo doneli nesvakidašnju odluku. Odlučili su da Happy televiziji dodele dva miliona dinara koje će ova televizija utrošiti u finansiranje programa koji se bave očuvanjem naše tradicije. Pošto će se taj program emitovati na Happyju, biće ograničeno, da ne kažem oteto vreme za emitovanje „Parova“. Ma genijalno! (sada bukvalno sledi smeh u sali gde je bila sednica Odbora za kulturu i informisanje).
Šta sve ne valja na ovoj slici, ili u Gajovićevom skeču?
Na prvom mestu, činjenica da ovo nije zajebancija, već fakat, pare su stigle na Happy. Neko se u Ministarstvu žešće zeza sa parama iz budžeta. Može se čak reći da država, kada želi da ti doturi neke pare, kao nagradu za lojalnost ili političku propagandu, čak i ne mora da bude mnogo maštovita.
Na drugom mestu, gospodin Aleksandar Gajović je državni sekretar, ali je i on pitao kada je video neobičnu stavku za plaćanje. Njemu su rekli „oni“ da je to način borbe protiv rijalitija. Ko su to „oni“, čija nebulozna objašnjenja državni sekretar, sa samoproklamovanim osećajem za humor, ne sme da ospori? Fantastičan paravan za svaku zamislivu i nezamislivu malverzaciju sa parama iz budžeta u Srbiji ima od juče svoje ime – javni interes. Šta je u konkretnom slučaju taj interes, nisam do kraja siguran. Da li je javni interes vredan 2 miliona dinara – skraćivanje satnice „Parova“? To bi bila veoma dragocena informacija, jer bi se prvi put Ministarstvo kulture odredilo prema ovoj vrsti programa. Dakle, nema ukidanja, ali je u interesu javnosti da se oni ograniče.
Na drugoj strani, pre sam sklon da prihvatim kako su „oni“ javnim interesom nazvali sufinansiranje programa koji se emituje pod nazivom „Poselo u našem sokaku“. To vam je nešto kao „Šarenica“, ali na Happyju vikendom. Država je procenila da se „Šarenica“ mora pojaviti vikendom na RTS-u, Pinku, ali i Happyju. Čak je i grafika emisije preslikana sa Žikinog ćilimčeta. Cepa folklor, voditelji pretresaju običaje, sve ono što ste videli milion puta. Javni interes. Voditeljski par Uroš i Bojana, nema „Parova“, a dotična Bojana inače vodi satima taj rijaliti. Dakle, dok cepa kolce, nema „Parova“, ali je sve isto kao kad vikendom za stolom sede takmičari i slave slavu. Samo, ovo je za naše pare, a ono u Vili parova je za Peconijeve.
Na kraju, fantastična strategija države u borbi za promovisanje poželjnog sistema vrednosti. Date pare besprizornom detetu da ne skida gaće kada idete u šetnju ili pred gostima. Ova logika nije potpuno nova i koren ima verovatno u staroj hipotezi kojom se oduvek opravdava svako povećanje plata svih dosadašnjih državnih službenika. Dajte im velike plate i onda neće krasti državne pare. Daj im da ne bi ukrali.
Druga srpska anomalija dolazi, što opet nije iznenađenje, direktno iz Skupštine Srbije. Pred izbore za nacionalna veća manjina u Srbiji, Vojislav Šešelj je pred kamerama javno oklevetao potpredsednika Vlade i ministra za turizam i trgovinu Rasima Ljajića. U svom stilu, bez argumenata, ali samouvereno, nazvao ga je vođom narko-biznisa i optužio ga da ima lažnu diplomu Medicinskog fakulteta. Narednih dana, Šešelj je čerečenje Ljajića i razmazivanje blata u slojevima prepustio svom poslaničkom klubu na čelu sa Vjericom Radetom, koja nije želela ni da izađe da piški da ne bi izgubila red za sledeće blaćenje Ljajića. Dokaza nema, stidljivo je rekao Nebojša Stefanović, ali nikad se ne zna, a na sličan način je ostatak vlade mlako ili nikako „branio“ svog kolegu. To vam je kao kada je onaj ludak maltretirao devojčicu u prevozu, a svi putnici se pravili ludi. Svi kao da su mislili: ćuti, bolje da zeza Rasima nego mene.
Pa šta da uradi čovek kad ga u Skupštini, pod imunitetom, Vjerica ili Šešelj zamažu govnima? Advokati bi mi rekli da bi tužba bila jalov posao. Neki PR mađioničar bi mi možda savetovao da poradim na mačo izgledu, da pretim i psujem da narod vidi koji sam baja, da odem u rijaliti, tamo je Šešelj honorarni voditelj, da vadim „budalu“, možda članstvo u nekoj ekstremnoj grupaciji, nešto maskirno, ili da ga tužim kod Vučića. A on će, ma šta govorili i ma koliko se udaljili, uvek više voleti Šešelja od Rasima. Prva ljubav ostaje za ceo život. I Šešelj je u Skupštini, kada izmišlja gadosti o Ljajiću (ili nekom drugom), sufinansirajući projekat iz budžeta Srbije – za ispunjenje nekakvog ludačkog samoproklamovanog javnog interesa. Nažalost, iznos nikada nećemo saznati. (smeh u sali)
