Ima to negde kod Sergeja Dovlatova, među harmsovski briljantnim pabircima iz Sola na Andervudu, ono kad, još duboko u sovjetskom vaktu, pesnik sretne drugog pesnika, hulju neopevanu, i bez premišljanja ga razvali po njokalici, pa završi na sudu za prekršaje. Braneći se, ovaj kaže nešto ovako: „Tavariš sudija, ovako je to bilo: uđem ja u Klub književnika, kad ono tamo taj-i-taj! I kako onda čovek da ga ne raspali po njušci!?“ Fakat, težak problem, valja imati razumevanja. Sa sličnom su se nevoljom ovih dana suočili stanoviti građani vazda revolucionarnog Vrbasa, tačno u srcu bačke ravnice: šetali ljudi tako gradom, lepo vreme, prolećno, sve probeharalo, milina jedna; kad ono, u samom epicentru varoši, naleteše na džambo bilbord s premilim likom Vojislava Šešelja, „srpskog junaka“. Tja, bez sumnje, takav drastičan i skaredan prizor ‘oće da čoveku pokvari špancir upriličen zarad boljeg varenja nedeljnog ručka u vidu supe, rindflajša & pohovanog. Pa se tako vizuelno-politički izmaltretirani čovek onda zdravo najedi, čak do te mere da dobije želju da nešto preduzme. Elem, tako se i nekoliko desetina Vrbašana lepo organizovalo i stalo da zasipa jajima (mućkovima?) Šešeljev portret, prethodno prekrivši celofanom okolinu bilborda, da ne bi prljali varoš posthumnim ostacima kokošijih proizvoda. Fini svet, nema šta. Ako ih priupitate, oni će svoju akciju simboličkog građanskog bunta okrstiti kao „etičko-političko-ekološko-estetsko“ (Radio 021) Žestoko Uzvraćanje snagama mraka i bezumlja. Policija kanda misli nešto drugačije, pa se već intenzivno raspituje o identitetu učesnika ovog polit-performansa.
E sad, šta ćemo mi s ovim našim građanskim neposlušnicima? Ne morate biti baš član Glavnog odbora DSS-a pa da primetite da u ovom aktu ima nečega „nelegalnog“: ta, gde bismo došli kad bi svako uneređivao javne površine, uključujući i (valjda) legalno postavljene i pošteno plaćene bilborde, a sve to samo zato što je na njima prikazan neko (ili nešto) ko se njima ne dopada?! Ovako gledano, sve štima. Samo što stvar ima i drugu stranu: gde to još ima da se ljudi kojima se sudi za ratne zločine reklamiraju naokolo kao da su ulošci s krilcima? Gde to, uostalom, ima da eminentni javni službenik, u ovom slučaju predsednik opštine Vrbas (jakako, radikal) u svom ofisu drži – kako mediji tvrde – portret Ratka Mladića, čoveka odgovornog za egzekuciju više hiljada ljudi u Srebrenici, obaška granatiranje Sarajeva i sve ostalo?! U svojoj kući možete i Hitlerovu sliku u prirodnoj veličini da cmačete svakog dana, ako vam se tako hoće i ako ste do te mere retardirani manijak, ali javni službenik u javnom prostoru ne može i ne sme da demonstrira simpatije (preblagog li izraza) za zločince i(li) begunce od pravde. U takvoj, fundamentalno bolesnoj atmosferi, pobunjeni građani Vrbasa naprosto demonstrativno čine ono što im je jedino preostalo; teško da imaju drugog načina da čujno i razgovetno saopšte jednostavnu, a prevažnu istinu: ne možemo vas sprečiti da reklamirate infamne tipove, žive simbole najgorih godina pisane srpske istorije, ali ćemo vam zato pokazati da to ne smete činiti u naše ime! U tom smislu, korpa-dve krupnih jaja punačkih bačkih nosilja i nisu preterano visoka cena.
Ako fokus ove priče malko proširimo, recimo sa Vrbasa na Srbiju „kao takvu“, moglo bi se reći da je ova akcija i svojevrsna metafora. Okej, ali čega? Možda ponajpre neke vrste aktivnog očajanja nad lošom beskonačnošću. Drugim rečima, sve ovo, brate mili, već debelo predugo traje, a kraj mu se ni ne nazire. „Sve ovo“ je, dakako, životarenje u zemlji koja još vileni i bludi negde mimo matične planete, u društvu u kojem se na najordinarnije nitkove, secikese i ubice neshvatljivo masovno gleda kao na Naše Heroje, samo akoli su ovi umeli da se preventivno zaogrnu srpskom trobojkom i proglase svoje mahnitanje Borbom Za Našu Stvar. Politički establišment, skoro bez izuzetka, spavao bi i sa Đavolom – o sađenju tikava ne vredi ni govoriti – za šaku vlasti i grumen zlata, a „narodne mase“ navodno najveću podršku daju stranci čiji je predsednik, famozni „Šešelj, srpski junak“, jedan od glavnih jahača srpske apokalipse. Bajdvej, zanimljivo je pratiti tu obrnutu proporcionalnost životnih uspona i padova Šešelja i Srbije: ovaj neostvareni naučnik, banalni površni kozer koji impresionira neizlečive prostake i politički pajac opšte prakse bio je Niko i Ništa, tek bizarna ulična suklata, u doba kada je Srbija živela u miru i relativnom blagostanju; no, kada je ovde sve otišlo dođavola, kada smo spektakularno pro(lu)pali materijalno i moralno, kolektivno i pojedinačno, tom čoveku je baš krenulo u životu (baš kao i živopisnoj tevabiji periferijskih luftiguza i grotesknih dramosera koje je okupio oko sebe). I što je Srbiji bivalo gore, to je on bio veseliji, vickastiji, zadrigliji, samouvereniji, grlatiji, bahatiji. Neposredno pred onaj Peti oktobar činilo ti se da je pitanje trenutka kad će šišteći sunuti pravo u kosmos od silne prenadutosti.
To su, dakle, koreni vrbaške jajade: nemoć, poniženost, nedostatak perspektive, stalno izmicanje čuvenog „svetla na kraju tunela“. Kao da si vekovima zatočen u mračnom i gasovitom đavoljem prknu, a tvojim tamničarima ni to nije dosta nego te još i, hm, zavitlavaju, „reklamirajući“ ti najmonstruoznije srpske brendove, pokazujući ti trijumfalno da ćeš doživotno biti deoničar i finansijer sopstvene nesreće. Ili ako ti i nećeš, hoće oni oko tebe. Pa ko duže izdrži!
