Ne samo da su očekivanja izneverena već ostaju socijalisti na vlasti, separatizam je ojačao, a privredna politika je ušla u ćorsokak. Staviše, vojska mora da preispita svoju strategiju. Ideja da socijalisti budu na vlasti u Jugoslaviji, a komunisti u armiji, uz fasadu demokratije i slobodne privrede, pokazala se, za sada, neostvarljivom. Da za to nema podrške u većem delu zemlje, bilo je jasno od početka; da bi to moglo da dobije toliku podršku u Srbiji, iznenađenje je. Ali, verovatno nije dobijena podrška u inostranstvu. A bez toga teško da se može krenuti vojnim putem.
Poređenja radi, nije nemoguće da se u Sovjetskom Savezu prihvati vojno rešenje. U toj zemlji je dovoljno da se nađe unutrašnja podrška, pa da Rusi primene na same sebe ono što su već nekoliko puta isprobali na drugima u Istočnoj Evropi. Budući da su to poslednji put isprobali na Češkoslovaćkoj 1968. godine, konačni raspad Sovjetskog Saveza bi se mogao odložiti deceniju-dve. Za to nije potrebna međunarodna podrška, budući da se i sa vojnom diktaturom u Sovjetskom Savezu svet mora pomiriti. To je velika sila.
Ali, sa tim se ne mire u Poljskoj, Češkoslovačkoj, Rumuniji, pa čak ni u Albaniji. Pa neće ni u Jugoslaviji. Unutrašnja podrška takvom rešenju, koja bi mogla da dođe od najvećeg naroda, nema izgleda da dobije međunarodnu podršku. Onog časa kada se vojska reši da preuzme vlast ili da bude sredstvo preuzimanja vlasti, međunarodna legitimnost Jugoslavije više ne postoji i politika podrške jedinstvenoj Jugoslaviji prestaje da važi. Može generalštab da misli o tome šta god hoće. Može da smatra da je cinizam osnov međunarodnih odnosa uvek, pa i danas. Može da zaključuje po analogiji sa ’45. i sa ’71. Posle prestanka hladnog rata, samo mirna, demokratska rešenja su prihvatljiva. Može Rusija sebe da izoluje vojnom diktaturom i da vaskrsne Enver Hodžinu Albaniju u najvećoj zemlji na svetu, ali međunarodne legitimnosti za takva rešenja više neće biti.
Može čovek da razmišlja o tome koju je korist ovaj intervju doneo sukobljenim stranama u Jugoslaviji. Jugoslovenska ideja postala je još neprihvatljivija za mnoge, a druge je ponovo obuzelo razočaranje. Mada je nekima izgledalo da glasajući za socijaliste u Srbiji u stvari glasaju za jedinstvenu Jugoslaviju (onakvu kakvu im je obećao ministar odbrane), oni su samo glasali za očuvanje jedne vlasti u Srbiji. Sada, naravno, taj glas obavezuje i moraće se sa tom odlukom živeti sve dok se ove iluzije ne potroše. Svako može da razmisli o tome ko će platiti račun vojnih obećanja.
Važnije od toga je pitanje: šta hoće armija? Ako se ceni po ponašanju protekle jeseni, izgleda da je strategija bila ova: razdvajaju se vojska i partija. Vojska se proglašava odgovornom za očuvanje poretka u Jugoslaviji. Zdrave snage pobeđuju u Srbiji i u Crnoj Gori. Negde oko Dana armije svi se suočavaju sa rezultatima izbora, plebiscita, proklamacijom Ustava Hrvatske i statutom autonomne pokrajine Krajina, a i sa fiskalnim i monetarnim haosom — i štiti se državni interes. Međunarodna javnost se stavlja pred svršen čin. Budući da je ona ionako zabavljena mogućim ratom sa Irakom, sve prolazi bez mnogo buke. Kasnije stvar preuzima diplomatija.
Sta se postiglo? Sve je tu, samo vojska nije na vlasti. Može se čovek pitati je li reč o taktičkom povlačenju ili o odustajanju od strategije? Verujem da o ovome drugom još nema govora. Vojska ostaje privržena iluziji da može da nade viši interes da sve vrati na staro, samo uz veću ulogu „formalne demokratije“. U stvari, ona teži da ponovi ono razrešenje krize koje je primenjeno krajem šezdesetih godina i početkom sedamdesetih. S jedne strane, napad na narastajući kapitalizam i prizivanje socijalne pravde; s druge strane, gušenje nacionalističkih pokreta i uspostavljanje jedinstvene Jugoslavije.
Kao što sam rekao, međunarodne podrške za to više nema i neće je biti. No, vojska izgleda da ne uočava jednu stratešku novinu u odnosu na sedamdesete godine. Tada, naime, ne samo da je slomljen nacionalizam već su doneta ustavna rešenja koja nisu pogodovala nikome, a posebno Srbiji. Tako je uspostavljena ravnoteža sveopšte neslobode. Danas, međutim, postoji jedna dalekosežna neravnoteža. Naime, ne osporava se Srbiji pravo na državu. Štaviše, svi shvataju da se ne mogu ograničavati nacionalna prava Srba izvan Srbije. Osporava se pravo na državu drugim narodima. S jedne strane, kaže se da oni nikada nisu imali državu. S druge strane, osporavaju im se granice. Iz toga sledi kazna koja im se izriče . Njen konačni izraz može da bude vojna uprava.
Kako misli vojska da razreši ovu neravnotežu? U redu, silom. Ali, kao što smo već videli, sila bez pravde ne znači mnogo, šta se može ponuditi Hrvatima. Slovencima, Makedoncima. Albancima, to je pitanje. Jugoslavija? Ali, do nje se može doći samo pregovorima. A oni su upravo nesaglasni sa primenom vojne sile. Da se kao 1974. na pregovorima nađu oni koji predstavljaju jednu te istu stranu samo osam puta, besmisleno je. Dakle, vojska mora da se odluči: hoće li podržali pregovore jugoslovenskih država, a to znači i unutrašnje granice i pravo svih na svoju državu, ili će nastaviti da će ka pogodan čas da sili pribavi legitimnost. Valja, međutim, tada biti načisto sa jednim: kako god se opravdavalo vojno rešenje, ostvariće se samo konačno žrtvovanje Jugoslavije rešavanju trenutnih problema jedne vojne i partijske garniture
Niko ne može znati koliko je na rezultate izbora u Srbiji uticao intervju generala Veljka Kadijevića. Nije nemoguće da je određen broj ljudi stvorio ovakva očekivanja: u Srbiji pobeđuju socijalisti, na zapadu separatizam, privredna reforma propada, vlada pada, vojska preuzima vlast. Sve se ostvarilo, osim pada vlade i dolaska vojske na vlast.
