Ako su maj i jun meseci kada se na internetu najviše „prevrću“ stranice turističkih agencija, onda je početak septembra vreme kada bi naročit porast posete trebalo da imaju sajtovi osnovnih i srednjih škola. S obzirom na konstantu reformu reforme školstva, verovatno bi se tom spisku mogao dodati i veb-sajt Ministarstva prosvete i sporta (www.mps.sr.gov.yu).
Sila informacija zanima roditelje i đake u tom kratkom vremenskom periodu. Ne samo kada počinju časovi i ko je u kojoj smeni (što se obično čita sa ulaznih vrata škole), već i šta treba spremiti od knjiga, svezaka i ostalog pribora te šta će se, eventualno, interesantno dešavati naredne školske godine.
Letimičnim pregledom na desetak sajtova škola u Srbiji (uz izvinjenje mogućim izuzecima koji nisu obuhvaćeni ovim malim istraživanjem) stiče se utisak da su školski sajtovi naprosto – zapušteni. I to je najpozitivnije što se o većini može reći. Jer su, zapravo, pogrešno osmišljeni. Više su to panoi za (frizirane) istorijate škola, pohvale najboljim đacima, spiskove profesora (uz biografiju direktora), a vrhunska kreativnost ispoljava se kroz sabiranje đačkih „bisera“. U tom kontekstu neverovatno je da na sajtovima nema tradicionalnih zajedničkih razrednih fotografija, koje se izrađuju na kraju školske godine, a to se jedino može protumačiti naglim gubitkom entuzijazma za rad na sajtu usled početka raspusta.
Školski sajtovi bi, u stvari, trebalo da odslikavaju sve ono što se u školi dešava (i dobro i loše), kao i da budu sredstvo komunikacije svih koji su u proces obrazovanja uključeni (i roditelja, takođe). Škole spadaju među retke institucije koje zaista imaju uslova da prave dobre sajtove. Mnogo kompjutera uneseno je u škole poslednjih godina, a za pretpostaviti je da bi učenici i nastavnici mogli da nađu vremena za kreiranje i ažuriranje stranica. Možda jedino nedostaje izazov, recimo takmičenje za najbolji školski sajt na nivou države, ali to je već stvar Ministarstva i potencijalnih sponzora.
Pravi povod za ovaj tekst je pokušaj novosadske Osnovne škole „Žarko Zrenjanin“ (www.zarkons.edu.yu) da na svom školskom sajtu ponudi nešto novo, elektronski dnevnik za roditelje, kako bi mogli na internetu da prate učenje i vladanje svoje dece (o čemu je izvestila većina medija u Srbiji uključujući i „Vreme“. To je, međutim, dobar primer negativne upotrebe tehnologije. Elektronski dnevnik, kako su ga u ovoj školi zamislili, nudi roditeljima sve one informacije koje bi, ako su dobronamerni prema svojoj deci, morali da doznaju u ličnom kontaktu s učiteljicom/učiteljem, odnosno razrednim starešinom. Za razliku od nekih opštih informacija koje su više nego poželjne na školskim sajtovima, ocene i primedbe o vladanju učenika tu decu pretvaraju u Windows aplikaciju ili tamagoči. Jer, šta je sledeći korak? Da roditelji umesto „dana otvorenih vrata“ sa razrednim starešinom razmene nekoliko SMS-ova i „razjasne“ stvar? Da, budući prezauzeti, na taj način pravdaju izostanke, umesto da povremeno odšetaju do škole i suoče se s uspesima ili problemima u životu svog deteta? Tehnologiju ne treba primenjivati svuda gde je to moguće, već samo onde gde zaista unapređuje naš život. Neke stvari, iz raznih razloga, treba ostaviti da se rade „po starinski“.
Da ne govorimo o tome da ne treba potcenjivati hakerske sposobnosti klinaca koji više ne moraju da se smaraju provaljivanjem u zbornicu kako bi maznuli dnevnike pred kritično tromesečje.
