Manje-više svaka vlada, a ova ovdašnja sasvim sigurno, deli se na dva dela: prvi deo čine ministri (i ministarstva) realnih oblasti, tj. onih koji se susreću sa stvarnim problemima iz stvarnog života, i posao im je da te probleme rešavaju, a drugi deo – koji najčešće postoji samo zarad međustranačkih raskusuravanja – jesu ministarstva virtuelnih tema i problema, neka vrsta stvarnosnih pandana onog Ministarstva za istraživanje ruda i gubljenje vremena iz starog, dobrog Alana Forda. Biti ministar neke virtuelne, nabudžene oblasti znači zapravo permanentno izmišljati sopstveni posao, svakog dana iznova sebi i drugima dokazivati kako to što radiš ima nekog smisla, izvlačiti se za sopstveni perčin iz potonuća u magmi Besmisla. Paklen posao, ne bih takvome bio u koži! Evo, recimo, Srđan Srećković: sopstvenom prezimenu uz nos, taj je čovek imao maler da u aktuelnoj Vladi Srbije vodi nešto što se zove „Ministarstvo za dijasporu“. Dakako, „dijaspora“ je jedan od onih šifrovanih, tobože-podrazumevajućih-se termina kojima smo sistematski maltretirani u poslednjih dvadesetak godina, a da ni do dan-danas nismo dobili ništa barem približno nekoj suvisloj definiciji „dijaspore“, to jest, održivih, razložnih i neprotivurečnih kriterijuma po kojima neko jeste a neko drugi nije dijasporac.
Ako dobro shvatam ovo zamešateljstvo, svaki državljanin Republike Srbije koji se iseli u neku drugu zemlju automatski spada u „dijasporu“. Okej – znači, to je kriterijum? Otiš’o si, sarmu probo nisi, ili možda i jesi, tek: eto te u Srećkovićevom resoru. Megjutoa, i ako niste niti ste ikada bili državljanin ili barem stanovnik Republike Srbije, ali ste po etničkoj pripadnosti i sopstvenom priznanju i nežnom osećanju Srbin, Srpkinja ili Srpče, a od rođenja, pa i od ranije, živite, recimo, u nekoj od bivših jugoslovenskih republika, vi ste onda takođe deo „dijaspore“ Republike Srbije. Kako sad to?! Pa vi niste nikuda otišli, niste se iselili iz Srbije, pa da sad budete „u rasejanju“?! Stvar direktno blesava, protiv svake pravne i političke logike primerene ovom vremenu, ali opet i sasvim logična: ona proizilazi iz same naravi, iz same autodefinicije ne samo Srbije, nego manje-više svih postjugoslovenskih državolikih tvorevina: one sve pokušavaju da se konstitutivno samopredstave i samodefinišu kao građanske, a istovremeno i kao – bojim se da nemam adekvatniju reč – plemenske, kao one koje su nekakav zamišljeni „dom“ jednog etnosa. Močvaran je to teren, dragi moji, tu se lako zaglibiš: naime, sam je etnos u osnovi pretpolitička i pretpravna kategorija, operisati etnosom kao po sebi relevantnim činiocem u politici zapravo je opasan posao. Da li, uostalom, ikoga još treba uveravati u to nakon krvavog raspada SFRJ, koji je bio krvav upravo zbog agresivnih i šovinističkih etnopolitika koje su preuzele vatrenu kontrolu nad njenim posmrtnim ostacima?
Kako god bilo, dokonim je popovima lakše, uvek se nađu neki jarići (ili Karići) za pokrštavanje; šta, međutim, da radi dokoni ministar? Narečeni je Srećković ovih dana pokušao da razbije čamotinju i monotoniju tako što se javno založio da „Srbi u Hrvatskoj ponovo dobiju status konstitutivnog naroda“, rekavši da će to ubuduće biti jedna od preokupacija njegovog ministarstva. Stvar neće ići ni brzo ni lako, upozorio je Ministar, diskretno zadovoljan što ovime sebi, a i nekom svom nasledniku, obezbeđuje izvestan broj godina posla i smisla.
Vidim da se u Hrvatskoj oko toga diglo nešto prašine, što me ne čudi: niko u ovoj priči nije baš čiste savesti. Stvar je u tome da je „avnojevska“ SR Hrvatska bila ustavno definisana kao zemlja dvaju „konstitutivnih naroda“, hrvatskog i srpskog, te ostalih naroda & narodnosti, radnih ljudi & građana… Šovinistička i etnocentrična Tuđmanova vlast „dekonstituisala“ je Srbe po kratkom postupku i ostavila Hrvate da samuju unutar korica Ustava, što je poslužilo – samo retorički, dakako – kao jedan od detonatora rata. Pravi razlozi, sa obeju strana, bili su negde drugde, ali je to neodgovorno igranje sa ustavom i jednima i drugima dobro poslužilo da se predstave kao ekskluzivni branioci (svako svog) Ugroženog Etnosa.
Pa dobro, reći će neko, ako su fuj-fuj šovinisti izbacili Srbe iz ustava, zar nije onda dobro i u redu da se sada vrate, sada kada su i na ovim prostorima zavladale dobre i fine demokrate i Evropejci sa dna kace? Ne, nije. Kako i zašto ne? Na stranu sad i neki praktični razlozi koji govore protiv toga: to nije u redu načelno. Jer, na taj bi se način do u lošu beskonačnost perpetuiralo ne samo zastarelo nego i uvek potencijalno pogibeljno shvatanje države kao nekakvog saveza plemenskih skupština. Naprotiv, treba uraditi nešto drugo: izbaciti Hrvate iz Ustava Hrvatske, hitnuti ih na ulicu da se sami snalaze u stvarnom svetu. Baš kao što i Srbe treba izbaciti iz Ustava Srbije, iz istih razloga. Napolje bre, žurka je završena! Mislim, šta kog đavola uopšte rade Hrvati u Ustavu Hrvatske, i Srbi u Ustavu Srbije? Kakve su mi to pa uopšte ustavne kategorije?! Treba pozvati obezbeđenje da ukloni neovlašćena lica iz svih balkanskih Ustava, ti su konstitutivni akti ipak odviše ozbiljni dokumenti da bi se tolerisalo muvanje i vršljanje nepozvanih lica.
Sasvim ozbiljno, neće ovde biti ni sreće ni trajnog mira (ako mir definišemo malo kvalitetnije i zahtevnije od pukog odsustva oružanih borbi) dok se i među političkim i intelektualnim elitama ne shvati šta uopšte znači građanska država (u koju se tobože svi kunu), i koje su njene konsekvence. Dakako, to ne znači da u građanskoj državi etnos prestaje da postoji, ili da prelazi u ilegalu. Ne, on je element stvarnosti i element identiteta mnogih ljudi (u onoj meri u kojoj svako od njih pojedinačno to želi i oseća potrebu za tim), ali stvarne su, i za čovekov identitet konstitutivne, i brojne druge urođene ili izabrane/stečene osobine i svojstva, na primer da li je neko plavook ili zelenook, levak ili dešnjak, visok ili nizak, mesožder ili vegetarijanac, pa Ustav o njima ipak ništa ne govori. Zašto? Zato što ga se ne tiče nijedna od njih pojedinačno, nego ga se tiču tek sve one zajedno: zato ustav demokratske zemlje, ovim ili onim rečima, uvek govori jedno: budi šta god hoćeš, sve dok puštaš i druge da budu ono što žele.
