Svaki čitalac “Informera” odlično zna ono što je javno primetio još Publije Terencije Afer (195–159. pr. n. e.): “Si duo faciunt idem, non est idem”. Publika “Vremena” nije ni toliko brojna ni tako obrazovana, pa ćemo za svaki slučaj prevesti ovaj drevni latinski tvit: “Kad dvojica čine isto, nije isto”. Ovim je lucidni Terencije, onaj kojem dugujemo i sentencu “Čovek sam i ništa ljudsko nije mi strano”, upozorio na neretko presudnu važnost konteksta u procenjivanju ljudskog ponašanja. Nije, dakle, svejedno ni ko nešto čini, ni u kakvim okolnostima. Bez dobrog znanja o tome ne možemo valjano suditi ni o činu, ni o počiniocu.
E sad, ako ni ono što je isto uopšte ne mora biti isto, zamislite koliko tek nije isto ono što – nije isto?!
Premotavamo traku dvadeset i dva veka unapred. “Informer” je objavio intervju sa serijskim silovateljem i svi su sada nadigli veliku moralističku dreku oko toga, kaže Aleksandar Vučić (a za njim će i brojni drugi), a ćutali su kada je “tabloid ‘Danas’” učinio to isto. Čekaj, šta isto?
Prva poenta Vučićeva je da su “Informer” i “Danas” isto: “tabloidi”. Uvid u sve brojeve ili uvid u samo jedan jedini broj, bilo koji broj od osnivanja do danas, i jedne i druge tiskovine, neobično snažno ga demantuje, tako da se tom svesno izrečenom besramnom glupošću nema smisla dalje baviti; ona u osnovi i ne pretenduje na istinitost nego na opsenjivanje neznavenih.
Druga poenta je da, kad su već isti, onda isto i čine, a Terencije neka lepo izede svoju džigericu. Jedina razlika među njima je u tome što “Informer” voli njega, Vučića, a “Danas” ga ne voli. I zato se i prema slučaju “intervjua sa silovateljem” javnost zapravo opredeljuje u zavisnosti od toga voli li Vučića ili ne, a ne u relaciji prema meritumu stvari.
Razumljivo je i svima nama dobro poznato da Vučić iskreno veruje da se ceo svemir, ili bar njegov srpski deo, vrti oko Vučića, ali hajde da se uozbiljimo, i samim tim da izlučimo njegov trolovski uticaj iz daljeg toka ove priče.
Pitanje (ne)dostojnosti bilo kojeg ljudskog bića da se pojavi u javnosti složeno je i ne može se apsolvirati u dve-tri zgodno zvučeće i trendove prateće progresivno-humanističke parole. Kada se Ljiljana Smajlović ibreti da ovi koji bi da gase “Informer” zapravo ratuju protiv cele jedne temeljne novinarske forme (intervjua) i negiraju drevnu navadu čak i veoma respektabilnih medija da razgovaraju i sa najgorim primercima ljudskog roda, da i takvima daju glas, ona isto svesno pomalo troluje, ali i vešto pronalazi najslabiju tačku argumentacije druge strane.
Uvođenje, međutim, u priču jednog relativno davnog “Danasovog” intervjua celu stvar veoma usložnjava; to je učinjeno s namerom zamagljivanja, ali bi moglo upravo da razbistri stvari.
“Informer” je objavio razgovor sa serijskim silovateljem, sa osobom koja ni po čemu u svom životu nije zanimljiva javnosti osim po činjenici da siluje kad god i gde god joj se ukaže prilika. Oduzmite tom Igoru Miloševiću to, i šta vam preostaje? Ništa, praznina. Zašto bi, bez toga, iko poželeo da ga pita o bilo čemu? Na drugoj strani, “Danas” je razgovarao sa jednim umetnikom, glumcem, o ulozi u pozorišnoj predstavi. Glumac je poznat i cenjen. Zove se, svi znamo, Goran Jevtić. Znamo i to da je pre nekog vremena Jevtić bio upleten u, hm, nemili slučaj koji je pravno okončan tako što je Jevtić osuđen za “nedozvoljene polne radnje nad maloletnikom”. Ne, dakle, za silovanje: Jevtić nije silovatelj. Ali je prekršio zakon, ili je barem tako presuđeno. Ceo slučaj je ostavio za sobom izvesne kontroverze, ali o njima nije bilo iole ozbiljne javne rasprave, kao da su se svi bojali da ga se dotaknu, da ne oprlje prste.
U čemu je, dakle, temeljna razlika između ova dva intervjua? Jasno vam je, ali hajde da nacrtam, za one sa jeftinijim ulaznicama. “Informer” draška najniže porive, praveći na senzacionalistički način intervju sa osobom koja je “značajna” samo kao silovatelj, i koja pritom o svojim (nesumnjivim, namernim, nasilnim, gnusnim, ponavljanim) nedelima govori kao o nečemu što bi mogla da čini i ubuduće. “Danas” razgovara sa glumcem o pozorištu. Jadni Terencije ovde ne bi imao nikakvog posla: ovde “dvojica” ne čine isto (koje nije isto) nego čine sasvim različito.
Da, ali, čekaj, i Jevtić je, zar ne, osuđeni prestupnik, i to “seksualne” prirode? Jeste, ali on je još nešto u životu osim toga. I to “nešto” je od javnog značaja.
Imali smo, ne tako davno, i mnogo tragičniji slučaj: poznatog glumca osuđenog za dvostruko ubistvo, izvršeno u tragičnim okolnostima jednog smutnog vremena. Glumac je odslužio i “platio” svoje, po cenu ogromnih životnih lomova, i danas je opet “samo” glumac, i svi ga tako tretiraju te ga, između ostalog, u tom svojstvu intervjuišu. I to je sasvim u redu. Zašto bi sa Jevtićem bilo drugačije? Ne mogu da vidim nijedan razlog osim nesrećnog povlađivanja cancel kulturi, koja je danas skoncentrisana na seksualne predatore i prestupnike, a sutra će se baciti na nešto drugo. Činjenica da se Danasovci bez ikakve krivice nalaze u defanzivi i besmislenom laviranju između samoopravdavanja i samookrivljavanja zbog jednog nespornog novinskog intervjua ilustruje izvestan blokirajući strah (na samom rubu autocenzure) koji vlada u boljem delu medija i javnosti uopšte pred staljinističkim tribunalom “političke korektnosti”. Pristati na to, u konačnici znači i dati za pravo “vučićevskom” tro(lo)vanju. Mnogo bolje bi bilo čitati starog, dobrog Terencija, taj je sve ovo video još onomad.
