U jedanaest sati uveče zvoni mi mobilni.
– Građanin Živkov?
– Daaa, ko je to?
– Ovde dijamantski prsten Maršala Tita…
– Ovde persijski tepih sa osam milijardi čvorova, dar rahmetli Selasija…
– Ne šegačite se, nemamo mnogo vremena. Ja sam Prsten, ovaj koga i Srbi i Hrvati povlače po novinama…
– Pa jeste li skinuti sa pokojnikove ruke, jeste li prošli pakao aukcija?…
– Ne mogu o tome telefonom, moramo da se nađemo…
– Čekajte, kako ste mene odabrali, ja nisam pisao o prstenu…
– Možda baš zato, zvaću uskoro! (klik)
Ma zvaću ja tebe, bižuterijo sovjetska, sačuvaću broj, pritisnem store, na displeju crvena slova: „Nemate prava na ovu opciju“, telefon se ugasi – bezmalo nova baterija ispraznila mi se nakon jednominutnog razgovora.
*
Sledeće večeri tačno u jedanaest.
– Halo, Prsten ovde…
– Ovde kajla od lažnog zlata…
– Siđite odmah, ja sam ispred ulaza…
– Samo da nađem baterije za magnetofon…
– Nikakve baterije, nema snimanja, nema fotografisanja!
– Pa ko će mi verovati da sam intervjuisao Titov prsten?
– A ko veruje ma čemu drugome što pišete!?
*
Sačekao me je na brisaču škode, čvrst obostrani stisak, pravi komunistički.
– Razgovaraćemo na ulici, može? Nemate baš često sagovornike poput mene, a?
– Vidim da ste vredan kujundžijski rad, meni sve deluje pravo, i dijamanti, i zlato, ali kako ću znati da ste baš prsten za koji se izdajete?
– He, he, ispričaću vam par anegdota iz kojih ćete shvatiti da sam ja ja. Jeste li 1969. bili u Zrenjaninu, u ulici Moše Pijade? Svečanu kolonu gledali ste kroz prozor?
– Jesam.
– Zašto niste mahali?
– Ni meni niko nije mahao. Limuzina je bila zatvorena, nisam znao je li unutra uopšte bio drug Tito ili neka lutka, Franko je imao dublera i petnaest lutaka kojima su navlačili jednom admiralsku unformu naredni put uniformu generala avijacije!
– E, u Velikom Bečkereku je bio pravi Maršal, video sam vas, i tada, i kad ste mu svirali u Skadarliji… Mislite da vi mene niste videli?
– Nisam…
– Videli ste me, ali ste bili isuviše impresionirani da biste mene udostojili pažnje, sa vašim drugom Jusufom već ste brbljali o kultu ličnosti, a kad ste videli ličnost, samo što niste precrkli, podsetili ste me na Pinkija…
– Stvari o kojima govorite i nisu neka tajna…
– A Tara? Sećate se Tare?! Bili ste vojnik u Požarevcu, tada je Milena Pavlović Barili još bila poznatija od Slobodana Miloševića, elem, iz Maršalata je stiglo pismo da vas pošalju na Taru kako biste svirali Vrhovnom komandantu, bili ste ošišani do glave, s obe strane tepiha u „Omorici“ bio je špalir, da ne kažem topli zec, izvođači, osoblje hotela, obezbeđenje, zvanice nižeg ranga, tako postrojeni čekali ste dolazak Maršala, kad je neko počeo da tapše…
– Jeste, aplaudirali smo možda deset-petnaest sekundi, vrhovni komandant nikako da naiđe, nagnuo sam se napokon malo unapred i pogledao ka ulazu, ka svečanom ulazu…
– A ono samo pudlice cupkaju kao u crtanom filmu, ha, ha, ha, Maršal je ušao dva minuta docnije, u međuvremenu niko nije smeo da prestane sa pljeskanjem…
– Dobro, ubedili ste me, vi ste Titov prsten, šta hoćete da saopštite javnosti? Jeste li sahranjeni sa njim ili ste dospeli u ruke nekakvog tajkuna?
– U grobu očito nisam, zato sam vam se prvenstveno i obratio, znate, imam nekoliko čudotvornih svojstava, ali da podižem mermernu ploču, to baš ne bih mogao, doduše mermer je postavljen tek kad su se ožalošćeni razišli, jeste li vi znali da je na pogrebu položena lažna ploča, da su tek u ponoć sklonili taj stiropor i postavili mermer, Potemkinova ploča, ha, ha, ha…
– Nisam znao, nego, ako ste ukradeni, ko vas je ukrao, kako ste dospeli na dražbu, pitanja se sama roje… Je li vas Josif Visarionovič poklonio Titu?
– Kakav Staljin, Tito me je sam kupio od prevodilačkih honorara!
– Zar su prevodioci tada tako dobro zarađivali?
– Ovaj jeste, ha, ha, ha…
– Pa kako ta poliglotska strana Titove ličnosti nije bila bolje reklamirana? Sa kojih je sve jezika prevodio?
– Sa nemačkog, francuskog, jidiša, poljskog i svahilija, ali uvek bi prethodno našao nekoga ko tečno govori te jezike: „Daj mi, boga ti, prevedi ovo na ruski, da uporedim tvoju verziju sa onim što sam ja preveo…“…
– Mislim da razumem! Vi ste kao njegov lični nakit prošli sve ofanzive, desant na Drvar, AVNOJ, stajali ste oči u oči sa medvedima, gledali ropac kapitalaca, pamtite Brione…
Zavrteo se kao čigra i odlebdeo uvis. Sa krošnje platana gleda me ševa: perje joj od dukata, kljun od rubina. Glas, međutim, isti.
– Moram smesta natrag u sef, da ona seljačina ne digne paniku, vidite ove ukrase sa strane, četiri krila, to mi je novi vlasnik dodao, četrdeset karata nisu mu dovoljni, osećam se kao da mi je neko ugradio silikone, a sad zbogom, saopštite javnosti da je Maršal sahranjen bez mene, da ću kad bude vreme o svemu progovoriti, by the way, pratim ono što radite za televiziju, samo tako nastavite!
*
Sedam dana potom stiže mi SMS poruka: „Javi se odmah na ovaj broj, nemam više kredita, Prsten J.B.T“.
– Dobro veče, izvinjavam se što zovem ovako kasno…
– A ti si, piskaralo postkomunističko…
– Vi niste Prsten, poznajem glas…
– To ti misliš… Naseo si na ono priču onog klona! Ja sam Prsten, niko se nije drznuo da me skine sa domalog prsta, da, da, zovem iz Kuće cveća, shodno Zakonu o javnom informisanju ima da objaviš demanti…
– Telefon vam prekida….Uostalom, otkud vam mobilni? Osamdesete godine ni Tito nije imao mobilni!
– Mobilni je ubačen na dvadesetogodišnji pomen, na nasreću – bez punjača; zato slušaj dobro: poklonio me je Staljin, to podvuci, kakvi prevodilački honorari, kakvi bakrači, a ona kopija od četrnaest karata ako ti se javi – namami je kod nekog stručnjaka… Doduše, juveliri danas tako malo znaju, trebalo i da ga proceni Mir… …
– Prekida opet!
– …irko Marja…
Veza utrnu. Prokleta baterijo, umesto da rasvetliš tajnu Maršalovog prstena ti je pokopa još dublje!
