Da sam ja Srbin sa Kosova, niko me ne bi ubedio da glasam na tim izborima. Ovo sam rekao u Prištini pre nekih dvadesetak dana, čime sam vidno razočarao neke visoke predstavnike međunarodnog protektorata koji me behu pozvali da učestvujem na srpsko-albanskom okruglom stolu verujući da sam razuman. Kako sam i sâm o sebi slično mislio, dodao sam da pošto nisam Srbin sa Kosova i pošto na njihov problem gledam iz Beograda, čini mi se da bi ipak bolje bilo da, pod nekim uslovima, na te izbore izađu.
Ova dva suprotna stava upravo su izrazili predstavnici vlasti u Beogradu i lokalni lideri kosovskih Srba na sastanku u Gračanici. Prvi su stvar analizirali hladno i trezveno, a drugi verovatno više sa stanovišta neposrednih konzumenata, onih koji kosovsku stvarnost svakodnevno gledaju, slušaju, jedu, kožom osećaju i plaćaju. Prvi, dakle, neminovno manje brinu, drugi slabije rasuđuju. Ako lideri DOS-a ovih dana odu na Kosovo da agituju za izbore, dobro bi uradili da sednu s tim ljudima, puste ih da pričaju i najpre se u svemu slože s njima.
Šta govore ti ljudi? Pa, uglavnom oštro psuju u svim pravcima. Ako ih neko pita, verovatno će najpre kazati da neće na te izbore u inat, prosto zato što ih ti međunarodni faktori toliko nagovaraju. Ljudi koji žive po tim kosovskim enklavama ili po sabirnim centrima van Kosova nemaju baš nimalo volje da budu predusretljivi prema međunarodnim zahtevima. Ako je bojkot jedini način da napakoste svetu, biće u velikom iskušenju da to urade makar sami loše prošli.
Kažite im da je to malo nerazumno, kazaće vam da im nije ni do čega i da imaju pravo da budu više besni nego pametni. Zatim bi mogli da vas podsete da su Albanci onoliko puta bojkotovali izbore u Srbiji i žalili se da su im prava uskraćena, a nisu živeli u getima niti im je ko branio da javno govore albanski. A svet i dalje ima više razumevanja za bivše albanske, nego za sadašnje nealbanske patnje. Još bi mogli da dodaju kako u Makedoniji isti svet onoliko brine o albanskim pravima u koja spada i pravo na oružanu pobunu i na faktičko cepanje državne teritorije.
Dobro, ali recimo da su kosovski Srbi ipak u stanju da se malo saberu, da se uzdrže od prepirke i pristanu da razmisle. Dakle, o čemu? Šta im donosi učešće na izborima? Kaže se da bi mogli da dobiju oko 25 poslaničkih mesta u budućem parlamentu; deset imaju i ako ne učestvuju. Ali, koji crni parlament? Nealbanci bi tamo stizali valjda kroz neke podzemne hodnike i sve bi bilo blindirano i oklopljeno. Možda bi bilo neophodno uvesti instituciju zaštićenih poslanika, kao za svedoke u Hagu, čiji bi identitet bio poznat samo Hekerupu.
Verujem da bismo tamo videli debate kakve svet još nije video. Većina argumenta bila bi ubitačna, te bi se već posle prvog zasedanja morali da biraju novi poslanici, umesto onih koji nisu imali sreće. Sve albanske stranke htele bi da na dnevni red postave pitanje nezavisnosti, i to je jedino o čemu bi njihovi poslanici pristajali da glasaju. A i najumereniji Srbi koje sam na Kosovu video govorili su da na nezavisnom Kosovu ne bi živeli ni dana.
Osim toga, zna se da će se međunarodna civilna misija smanjiti brzo posle izbora. Biće proglašen uspeh u obnovi multietničkog Kosova i vlast će biti prepuštena izabranim organima. Sad, što se tiče multietničnosti, na onom gore pomenutom skupu imao sam priliku da se uverim da su se svi tamo, Albanci, Srbi i internacionalci, uvežbali da o tome lažu ne trepćući. Javno zucnuti nešto o tome da ta stvar možda ne ide baš najbolje predstavljalo bi najtežu jeres. Smatra se da će, samo ako niko ne kaže ništa drugačije, na Kosovu zauvek vladati ljubav i harmonija.
Srbi se ipak brinu kako će stvari po njih izgledati kad Albanci preuzmu vlast, a pri tom su i dalje kivni na međunarodne faktore koji im očito ipak obezbeđuju neku sigurnost. Povlačenje međunarodnih predstavnika, makar i postepeno, mnogo je opasnije od prostog uspostavljanja civilnih ustanova pod albanskom kontrolom. Naime, pravi problem neće biti toliko parlamentarna majorizacija, nego to što po svoj prilici civilne ustanove neće ni biti tako brzo uspostavljene.
Šta ako se pokaže, što sad izgleda sasvim verovatno, da nikakve izabrane vlasti nisu u stanju da ograniče vlast podzemlja. Taj problem ni u Beogradu nije mali, a na Kosovu izvan mafije jedva da išta postoji. Ko i od koga onda može tu da traži ikakve garancije bezbednosti i slične stvari? Šta onda uopšte znače i šta bitno menjaju ovi izbori?
Što se tiče kosovskih Srba, oni nemaju razloga da veruju ičijim lepim obećanjima. Njihova situacija neće se uskoro popraviti i u tom smislu učešće na izborima ne znači im mnogo. Ali, oni znaju da se ni bojkotom ništa neće promeniti. Ako budu sami rešavali ovu dilemu, oni će se verovatno podeliti, što je možda najgore. Ali, na Kosovu kažu da tamošnji Srbi, slično Albancima, po pravilu poštuju autoritet nekakvih starešina i postupaju kako im se kaže. Mada je jasno da im se baš mnogo ne izlazi na ove izbore, smatra se da će većina poslušati Beograd i Koštunicu.
Vlasti u Beogradu ozbiljno su pokušale da za kosovske Srbe ispregovaraju što bolje uslove, ali pre svega se nisu usudile da se suprotstave međunarodnim zahtevima. Beograd će još izvesno vreme morati dosta revnosno da pokazuje kako ume da poštuje starije, jače i veće, makar pretrpeo poneku nepravdu. Svet mora najpre da zaboravi na sve one neumerene izlive srpske drčnosti, a posle ćemo da vidimo.
