Možda će vas to malo začuditi, ali ovu kolumnu otvaramo sledećim nagradnim pitanjem: jesu li stvarna bića i izmišljena bića ravnopravna, ili su jedna od njih (i koja?) ravnopravnija od onih drugih? I s kakvim posledicama po dru-štvo (koje se, bar načelno, ipak sastoji od stvarnih ljudi)? Zdravorazumski gledano, stvarna bića imaju niz komparativnih prednosti; obaška se s priličnom tačnošću mogu utvrditi njihova prava i dužnosti. Imaginarna bića, pak, ne mogu da vam opale čvrgu ili da vas pljesnu po zadnjici, ali takođe nisu ni pravno odgovorna niti plaćaju poreze i doprinose, ili npr. kazne za saobraćajne prekršaje (ovo potonje možda i zato što izuzetno retko učestvuju u saobraćaju). S druge strane, kao neko ko se celog života maje s književnošću i sličnim zanimacijama, poslednji sam koji bi se zalagao za diskriminaciju izmišljenih bića tamo gde ona nije primerena: ta, meni su, na primer, Ema Bovari, Holden Kolfild, Konstantin Trepljev, Hans Kastorp, Andreas Sam i toliki drugi proizvodi imaginacije svojih darovitih tvoraca intimno značajniji od mnogih fizički veoma stvarnih ljudi o koje ću se danas očešati u gradskom prevozu. Ali opet, i to ima svoje granice: ne očekujem niti se zalažem, na primer, da Ema Bovari dobije glasačko pravo, da Trepljeva izaberemo za predsednika Saveta Mesne zajednice Žitni trg, da Kolfilda zaposlimo u JKP Tržnica ili da Kastorpu ministarstvo kulture uplaćuje penziono ili mu pokriva troškove lečenja u onom švajcarskom sanatorijumu.
A šta li tek, bogo moj, raditi sa stvarnim bićima koja se pozivaju na neki svoj specijalan odnos sa izmišljenim bićima, pa „na konto toga“ zahtevaju izvesne povlastice od drugih stvarnih bića? I tu sam za krajnju toleranciju, ali neka granica se ipak mora povući. Primera radi, građanin Miroslav Gavrilović nesumnjivo je stvarna osoba, dočim je njegov vrhovni poslodavac biće, pojava ili fenomen iz mutnih, pradavnih legendi. E da, ne rekoh vam, Gavrilović je inače javno poznatiji pod nazivom patrijarh Irinej. Nevolja s njegovim poslodavcem je što Gavriloviću (i ostalima) ne uplaćuje nikakve prinadležnosti, nego to solidarno činimo svi mi, iako ti ljudi, racionalno gledano, ne rade doslovno ništa. Da li su nam Gavrilović i ostali zbog toga skrušeno zahvalni? Ma kakvi, čini se da im je i to malo: hteli bi da za sebe i svog izmaštanog poslodavca obezbede neku vrstu hegemonog društvenog položaja (u političkoj se teoriji to naziva teokratija; možda je vreme da obnovite lektiru te vrste).
Narečeni je građanin, naime, pre neki dan zabriljirao inicijativom, da ne rečem zahtevom, da veronauka postane obavezan predmet u javnim školama sekularne Republike Srbije, onaj za koji, dakle, neće biti mogućnosti „prigovora savesti“, da tako kažem. U prevodu, vaše dete bi po toj plemenitoj ideji moglo i da padne razred iz veronauke; recimo, moglo bi da dobije peticu iz biologije, a onda i keca ko vrata iz veronauka, pošto će odbiti da na kontrolnom iz veronauke priča suprotno od onoga što je pričalo na prethodnom času iz biologije: da živi svet na Zemlji, a bogme i vasceli svemir, nije nastao prirodnim razvojem kroz tuce i kusur milijardi godina, nego tako što je, pre jedno pet-šest hiljada leta, jedno sedobrado izmišljeno biće vredno radilo na njemu od ponedeljka do subote, uvodilo struju i vodu i tako to, a onda se u nedelju izležavalo uz prenose Premijer lige.
E, vidite, tu ja podvlačim crtu. Svako ima neotuđivo pravo da veruje u bilo koje izmišljeno biće, u Raskoljnikova, deda Mraza, Manitua, Peruna ili šta god već, ali ne sme da brka njihov svet sa našim, to jest, sme i to, ali u privatnom svojstvu i u lično ime, a ne može i ne sme da celom društvu i državi kao „javnom servisu“ društva nameće obavezu da to organizovano grupno sujeverje deli kao identitarno obeležje cele zajednice. I da njihove mitove i legende podučava
kao načne istine. Prostije kazano, ne mogu bajanja, rituali i ponekad simpatične sujeverice bilo koje kultno-religijske grupe – koja je samo deo društva, čak i kad je većina, a i to je ovde upitno – da se nameću celini, i da traže da njihova mitologija bude nadređena nauci i prosvećenosti, ili barem „ravnopravna“ s njom. Nema, naime, „ravnopravnosti“ te vrste u sekularnom prostoru kakav su javne škole, jer bi to bilo kao kada bi škola istovremeno podučavala da su dva i dva četiri, ali da mogu biti i šest ako dovoljan broj ljudi dovoljno čvrsto veruje u to, ili da se voda sastoji od kiseonika i vodonika, ali da bi mogla da se sastoji i od bilo čega drugog, za potrebe nekog drugog školskog predmeta! Prosveta jeste presek skupa najboljih ljudskih znanja epohe, a ona su veoma razuđena i veoma raznolika, ali ne mogu fundamentalno protivurečiti jedno drugom.
Pa dobro, Pančiću, ali kako ti „politički“ tumačiš baš ovakvu inicijativu, baš sada? Trgovinom, eto kako. Vlada Zorana Đinđića napravila je tragično loš presedan kada je vero“nauku“ pripustila u javne škole, nadajući se da tako kupuje mir sa Crkvom u vreme izručivanja Miloševića Hagu. Danas su pred Srbijom neka nova „gutanja žaba“ koja se tiču Kosova, Uneska, manastira etc., pa Gavrilović i ekipa vide svoju novu šansu: učini veronauku obaveznom, pa ti mo-žda jednom i zaboravimo što si „izdao Kosovo“! Ili možda nije tako? Ma da, važi, nije tako, a svet je nastao od ponedeljka do subote.
