Ako vam gornji citat zvuči nekako odveć poznato, to jest kao direktna i zlobna aluzija na aktuelna dešavanja u srpskom društvu, onda je to, jelte, samo vaš problem: u stvarnosti, radi se o rečenici iz i te kako poučne i važne studije Moralna panika Britanca Keneta Tompsona (Clio, Beograd 2003). Oh, da, poglavlje iz kojeg sam pozajmio navedeni citat zove se „Ugrožena deca“, i deo je šire celine u kojoj Tompson razmatra fenomen sistematski raspirivane moralne panike glede „ugroženih porodičnih vrednosti“, o kojima tako rado – i tako demagoški – govore desničarski i populistički političari, ali takođe i popularna („tabloidna“) štampa ili crkveni krugovi.
Ovo, jakako, nije ni mesto ni povod za raspredanje teorijskih začkoljica u vezi s fenomenom „moralne panike“, o čemu je napisano onoliko knjiga. Zato hitamo ka srcu stvari, pošto nam se ono o čemu su Tompson i drugi autori pisali dešava pred nosom: upravo, naime, prisustvujemo narastajućoj bujici „moralne panike“ koja zaspravo već prerasta u svojevrsnu desničarsku/neokonzervativnu rekonkvistu, a sve povodom tragičnih događanja na beogradskim ulicama, onih u kojima su žrtve – a uglavnom i počinioci – bili maloletni školarci.
Ubistva i ranjavanja dece u apsurdnim međusobnim obračunima s razlogom su uznemirila javnost, i vlast se, prirodno, osetila prozvanom da „napokon nešto preduzme“. Dovde je sve savršeno logično. Problemi počinju čim se mrdnemo makar i milimetar dalje, ergo ka „rešenju“. Sva je prilika da dominantna socijalna ili politička imaginacija ne doseže dalje od naftalinskih (kvazi)ideoloških – ili naprosto patrijarhalnih, u najgorem smislu reči – retro-fantazama o tome da sva zla ovog sveta izviru iz onog tipično „modernističkog“ suviška slobode: da je više „reda i discipline“, sve bi nam bilo potaman. Ministar prosvete Slobodan Vuksanović, taj neumorni zeligovski, postojano starmali lik naše politike, dosetio se, u kooperaciji s takođe uvek lucidnim ministrom policije Jočićem, a uz podršku ostatka naše nepodnošljivo posvećene Vlade, da bi se problem mogao barem ublažiti tako što će žrtve biti egzemplarno kažnjene; dobro ste pročitali: žrtve, ne počinioci. Njima, naime, ubuduće ima biti zabranjeno da se u noćnim satima smucaju gradom bez roditeljskog nadzora (očekuje se ogroman priliv smorenih sredovečnih roditelja po rejv-žurkama…), a već se čuju predlozi da se i noćni život generalno nekako suzbije. Silom i zakonom, nego kako. Raspustilo se to, brate mili, da Bog sačuva, Sodoma i Gomora nam nisu ravni…
Pa dobro. Pošto je ministar Vuksanović zavapio za „javnom raspravom“ na tu temu, evo mu malog priloga, mada ne verujem da će se dati nečemu podučiti: takvi se rađaju naučeni. U ovoj inicijativi već u startu ima nečega montipajtonovski parodičnog: deca se bez izuzetka biju i ubijaju usred belog dana, pa je ministar rešio da ih noću drži u kući!? Hoće li ta mera, dakle, rešiti išta, osim što će mlade ljude od starta dresirati – neuspešno, ne sumnjajte – u poslušne regrute države-kasarne, u kojoj se dobro zna kad je povečerje? Jok, naravno. Jer problem i nije u noćnom tinejdžerskom landaranju – svi pristojni ljudi koje znam išli su u noćne provode kao klinci, pa im baš ništa ne fali – nego u količini i vrsnoći odavno ozvaničenog, neretko i javno obožavanog nasilja, kriminalnog i patološkog zla. Kada, međutim, sperete šljam sa ulica – one postaju bezbedne, noću koliko i danju. Setite se kako je to, recimo, izgledalo za vakta zloglasne Sablje. Sticajem okolnosti, znam priču jednog mladića koji je dreždao za šankom jednog od notornih „mafijaških kafića“: gazda ga umalo nije otpustio tokom vanrednog stanja, jer mu je sva klijentela bila ili u zatvoru ili u mišjoj rupi. A što se bezbednosti vaše dece tiče, najgore što se moglo dogoditi u naprasno šarmantno „opusteloj“ – dakle: uljuđenoj – varoši, bio je, recimo, peh da ih, za kišnih večeri, neki automobil isprska u prolazu. Hoću da kažem da je ova jednačina prilično jednostavna: ako je mafijaški ološ taj koji pravi probleme – a jeste – treba ga ukloniti sa ulica. Sve drugo je „trla baba lan“. Ako su od ološa napravljeni idoli – to se bolesno stanje najbolje demontira i razgrađuje tako što idoli lepo odu na „službeni put“. A (pro)pale idole baš niko ne voli i ne ceni…
Zašto se, dakle, umesto jednostavnih, razumnih i efikasnih rešenja nudi slepa, brahijalna, sterilna i jalova represija nad nedužnima, koja ama baš ništa ne može da popravi, koja je, štaviše, apoteoza „statusa quo“? Stvar je, bojim se, svetonazorne naravi: zbunjeni i nesnađeni, ali zato pretenciozni i napaljeni neokonzervativci koji vladaju Srbijom, za udar u srce problema nemaju ni snage ni volje: umesto toga, njih i ovde zanima samo ideološki šićar, kolateralna korist od tragedije, ne bi li se uz njenu pomoć lakše progurale bizarne ideje o retrogradnom preuređenju društva. A kakav je ideal kojem teže? To je društvo u kojem se noću spava, a danju se izvršava „dnevna zapovest“. U toj podeli uloga oni su mrgodni, strogi ali pravedni kaplari, a i mi „odrasli“ i naša deca nismo drugo do krotki redovi. E pa, neće moći: svi ćemo civilno da služimo!
