Uvek kada pomislim da Gugl ne može nanovo da me iznenadi, upravo to se dogodi. Tako sam pre neki dan nabasao na njihov novi servis pod nazivom Papirna arhiva. Vrlo zanimljiva ideja za one koji koriste Gmail (Guglov mejl servis). Naime, ova opcija omogućuje im da celokupnu prepisku sa Gmaila odštampaju na Guglovom štampaču i da im se to potom (u kutijama) dostavi na kućnu adresu. I, to nije sve. Servis je potpuno besplatan! Odnosno, ima ko je voljan za to da plati, na primer oglašivači čije se poruke nalaze na poleđini odštampanih mejlova. Logično pitanje je – zašto bi firma poput Gugla, koja je poznata po brizi za okolinu štampala tolike ekološki neprijateljske papire? I za to ima odgovor, papir na kome se štampa pravi se od sojinih ljuspica i 96 odsto je razgradljiv u prirodi. Ali, sada počinju problemi…
Nije mi bilo teško da ubedim sebe da nekome, eto, i takvo nešto može da zatreba. Recimo, malim preduzećima koja bi da imaju bekap svojih mejlova na papiru. Ili onima kojima je lakše da stare mejlove listaju nego da ih skroluju, a mesta u podrumu kol’ko voliš. Ali me je malo zbunilo to što na mom Gmailu tog dugmeta za Paper Archive nigde nema. Hm, logično objašnjenje bilo je da se takav servis nudi samo za teritoriju SAD, a mene su valjda prepoznali kao Evropljanina. Đavo mi nije dao mira, pa sam krenuo još malo da se raspitujem po sajtu dok nisam otvorio Uslove korišćenja (Terms of use) gde me je dočekalo jedno veselo Aprililili! I još piše: „Nisi valjda pomislio da bismo te zatrpali tonama papira sa tvojim starim mejlovima od čega je većina poluspam.“ Ma, jok, šta vam je, odmah sam provalio da se zezate…
Koga interesuje, o Guglovoj papirnoj arhivi može se informisati na http://mail.google.com/mail/help/paper/more.html. Moju budnost 1. aprila omelo je to što sam zapravo pomislio da papirna arhiva ne bi mogla da se koristi u Srbiji jer se neki pametnjaković dosetio da sve pošiljke iz inostranstva optereti carinom i enormnim špediterskim troškovima što je onlajn kupovinu van granica Srbije sasvim obesmislilo. A građani Srbije su internetom kupovali uglavnom tri stvari: knjige, muzičke CD-ove i filmove na DVD-ju.
Razlog za uvođenje ovih drastičnih mera je kupovina preko Nekermanovih kataloga koja se otela carinskoj kontroli. Carinicima je, naravno, najlakše bilo da udare po svima, što je najžešće pogodilo one kojima su potrebne knjige (muzika i filmovi mogu se spustiti i sa mreže, knjige se i dalje uglavnom štampaju). Primera radi, na blogu B92, žrtve ovog carinskog terora navode da su za knjige vredne oko dve hiljade dinara bili prinuđeni da plate dodatnih šest hiljada na ime troškova carinjenja i špedicije. Nažalost, ovo nije prvoaprilska šala, već dosetka nekog idiota (stojim iza izraza) koji ne čita ni na srpskom, a čitanje na stranim jezicima smatra besnim luksuzom koji mora naročito da se plati.
