U središtu fontane pred Narodnom bibliotekom dve možda desetogošnjakinje igraju između vodoskoka, prave učesnice Evrovizije, zvona iz Hrama oglašavaju podne, plesačice složno prekidaju koreografiju da bi se trired prekrstile, naša ste slika znale to ili ne, mi smo vernici-rekreativci i gle, to malo ovlašnog upražnjavanja vere između naših igara ispostavlja se dovoljnim da nam bude ovako kako nam je.
&
Građanka u dvadesetčetvorci ubrzo po mom uspenju kod „Idile“ završava telefonski razgovor, zahvaljujem pogledom Gospodu u visinama za ovu iznenadnu milost, ali gospođi već sledećeg trenutka zvoni telefon: iz nekog drugog vozila, iz kafića, ili iz Doma zdravlja zove je neko ko je isti kao i ona, ova naša odgovara glasno i samovlasno „mogu, mogu da pričam!“, zašto joj ne kažem „zapravo ne možete, ovo je javno mesto, recite da ćete se javiti čim izađete iz autobusa, i to je najviše što mi oko vas možemo da istrpimo“? Mogla bi možda građanka mene prosvetliti, nije mobilni telefon nauka pronašla da bi ga vlasnik koristio samo kad je u svojoj kući, nego je mobilni priroda zato baš i dala da razgovaramo pred svima, i u ambijentu koji nam još pre trideset godine ne bi na pamet pao. A možda bi vozač kao veleoštećeni, kao neko ko zarađuje hleb u neprekidno zagađenom i zabrbljanom autobusu stao na moju stranu, pa bi se razgorela debata o malim ljudskim pravima, gde ne mislim toliko na gospođino pravo da za svoj novac razgovara s kim joj drago, nego na moje pravo da ne slušam isprazne monologe nepoznatih saputnika. Mogao bih je podučiti da se ne kaže „pričam“, nego se kaže „razgovaram“: da ste kojim slučajem načitani, kao što jeste naslušani i napričani, znali biste to i bez mene, niste sedamdesetih godina bili u moskovskom metrou, niste videli putnike koji čitaju knjige dok odlaze na posao? Drugo, pričate samo zato što su razgovori prvi put od Postanja besplatni, i držite da je grehota držati jezik za zubima kad vam je sudbina dodelila hiljade besplatnih minuta! Nemate vi, građanko, niko nema, šta da kažete u toliko mnogo minuta, usled čega nas sve i dovodite u ovu tugaljivu i nehrišćansku situaciju da vas pomalo i preziremo, iako znamo i priznajemo da je ovo pričanje ispod vašeg nivoa, ali sami se ovako predstavljate, gle, već Glavna pošta, silazim, nisam gospođi kazao ništa, neka, ostao sam veran sebi, zahvaljujem majstoru i upućujem se na večernju šihtu.
&
Naša država ume da uživa u sebi, kao zaštitnica, pokroviteljka i dušebrižnica, ali još više kao stroj za nadziranje i kažnjavanje. Za ono što je dobro i uzvišeno, Srbija će uvek odrešiti kesu, doklen će prestupnike kojih je tušta i tma snimati još veća tušta i još crnja tma kamera i živih policajaca obučenih da fotografišu svaku vrstu nasilja, te će mnogi nehajnik dobiti poštom presudu, a neće ni znati državnog činovnika koji ga je po služb. dužnosti slikao i preporučio za novčanu kaznu.
Šta je uzvišeno, osim naravno Kosova, za šta mora da bude para, i onda kad ih nema za plate, penzije, aparate za magn. rezonancu i sl.? Uzvišeni su večiti rivali, koji su i samom predsedniku Republike na srcu, fontane, jarboli, gradovi na vodi, ćirilica (kojoj su nedavno veštačkim disanjem život spasli Vlada i „Politika“, najplemenitiji podvig godine), pa srpski jezik, koji bi susedi da nam očerupaju i da ga prisvoje, a nama da ostanu samo neke gramatičke džoganje, čekinje, čapurje i oslojanjene užegle droždine, trenutno država štiti ni manje ni više nego opstanak Srba: tajanstveni tim, koji je okupio ne zna se tačno ko, piše, na jednome mjestu, ne zna se kojem, Deklaraciju o Srbima u Srbiji i o Srbima u Bosni, gde će biti predupređeni i osujećeni neznano čiji bolesni planovi da Srbadija nestane, da iščezne u virovima-hirovima tekuće evolucije ili malaksalog kreacionizma koji ne čuva svoje prvence („Srbi narod najstariji“).
Nadziranje i kažnjavanje! Državi se istinski i okoreli kriminalci u suštini ne isplate, plaćaš policajcima da im uđu u trag i da im stanu za vrat, plaćaš sudiji da ih osudi, plaćaš čuvare u zatvoru, struju, vodu, kanalizaciju, ne kažem da ih država zbog toga izbegava, ali joj organizovani kriminal, serijska ubistva i sl. ne odgovaraju, za razliku od običnog čoveka koji upravo pohađa ubrzani tečaj amaterskog prestupništva. Ostavio si auto na kolovozu da kupiš žužu, slikao te je član foto-sekcije MUP-a, platićeš pet hiljada! Ovekovečen si u žutoj traci kod Sajma, jeste tri ujutro, i nisi nikog ugrozio, plati pet hiljada.
Nisi skinuo staru nalepnicu sa šoferšajbne, dovodiš u zabunu služb. lice, nemoj se zaprepastiti ako ti stigne uplatnica, država je mostly preko saobraćaja došla na ideju o samoizdržavanju bez obala, i nije daleko dan kad ćemo imati samo dve klase, klasu kontrolora i klasu kontrolisanih, neće biti nikakvog industrijskog zagađenja, neće biti raubovanja prirodnih resursa, neće biti proletera, pa samim tim ni štrajkovanja, delićemo se na one koji krše propise i na one koji to otkrivaju i pretaču novac u državnu kasu, da ne kažem kacu.
