I onda opet, iz početka

Na kraju godine neki ljudi su opet na ulici – dogodilo se na šta su upozoravali razumni ljudi sa severa Kosova: ono što nama rade ovde, radiće i vama „gore“. Ako su na kraju 2022. godine, Srbi sa Kosova sedeli na barikadama, sedeli u šatorima u nastojanju da održe krizu jer je to tada tako odgovoaralo Vučiću, sada je blokiran Beograd, „srpska mladost“ je u šatorima, sedi na barikadama u želji da pošalje neku poruku za koju očevidno nije bilo drugog kanala.

Srbe je na Kosovu na barikade izveo Vučić preko svojih čauša i doušnika, studenti su se samoorganizovali u pokušaju da urade nešto za svoju budućnost. Borili su se za svoju budućnost, rekli su im, to je pitanje vašeg opstanka, a svi smo znali da je pitanje Vučićevog rejtinga. Studentska barikada u Beogradu je pitanje za celu Srbiju: da li će biti država uređena na vladavini zakona ili na volji jedne osobe.

Srbi sa Kosova su u jednom „uspeli“: Vučić je i dalje njihov lider – vidi se i po glasovima na izborima 17. decembra, u situaciji kada on drži kasu i pregovara u njihovo ime, nisu imali drugi izbor. Od 1. januara imaće kosovske pasoše, moći će bez viza da putuju i, nemoj da se začudimo ako za deset godina Srbi koji su poreklom sa Kosova budu ošli „dole“ po pasoš jer vredi više od srpskog. Kao što su uradili Srbi proterani iz Hrvatske.

Iako mu je podrška na nizbrdici, Srbija je opet izabrala Vučića. Nalik Srbima sa Kosova, građanima Srbije se čini da nemaju izbora: vide samo jednog i za njega glasaju. On je i dalje „faktor mira i stabilnosti“ zato što u svojim rukama drži poluge nasilja. U „zaustavnom vremenu“ izbora održanih 2023, u tom procesu koji se nikada ne završava, opozicija, građani koji je podržavaju, nevladine organizacije i pokreti i mediji koji nisu pod kontrolom režima, počinju da razumeju da je u igri interesa, što jeste politika, uzaludno pričati o vrednostima.

Na vlasti je čovek koji je davno odustao od bilo kakvog ideala i usmerio je svoju energiju na taktičko i ponekad strateško postupanje da bi zadržao svu vlast i moć u Srbiji. Protiv njega nastupaju ljudi manje odlučnosti, čistijeg obraza i slabije energije, jer niko ne razmišlja da bi trebalo da zasedne na vlast u Srbiji i tu ostane doživotno. Vučić je spreman da vlada dok ga zdravlje služi.

I šta može da se uradi u takvoj situaciji, u takvom kontekstu?

Verovatno može dosta, ako se ljudi dobro organizuju, ako nauče iz svojih poraza i ako su dovoljno pošteni da najpre sami sa sobom reše da nešto urade ili da konačno od nečega odustanu. Biti ostvaren u životu i nekakvoj karijeri nije garancija da ćeš uspeti i u politici. A politika, da bi uspela, mora da bude participativna, mora da okuplja, da sabira, da bude otvorena prema svima, da frontove postavlja samo tamo gde će taj front da poveća participativnost.

Dakle, i onda opet, sve ispočetka. Treba završtiti nešto, da bi se u nešto drugo ušlo. Okončati jedan politički posao da bi se ušao u drugi. Ono što je potpuno jasno, nema vremena za gubljenje i odmor. Ni jedan jedini dan.