Jednom sam, grešna mi duša, na društvene mreže postavio sliku sebe našminkanog za Noć veštica. Zavidan staž u novinarstvu mi je zadebljao kožu na prozivke, uvrede i pretnje.
Ali, na takav šitstorm ni ja nisam bio spreman. Mali bi bio ovaj tekst da se pobroje sve kletve koje su mi uputili bogobojažljivi pravoslavci.
Jer, znamo, to nije Noć veštica nego Sveti Luka.
A šta fali?
Noć veštica, uvek poslednjeg dana oktobra, zapravo je hrišćanski običaj pred Svisvete. Putovao je do Amerike, postao više nalik karnevalu i maskaradi, komercijalizovao se i takav vratio celom svetu.
Ali, šta mu zapravo fali? Deca se raduju, ljudi se okupe, otvaraju vrata nepoznatima, dele slatkiše. Omladina ide na tematske žurke, Džejson iz „Petka trinaestog“ i đavolica se upoznaju, svima lepo.
Osim onima kojima nije, pa imaju potrebu da prospu čemer i po drugima.
Zašto toliko ljudi ima potrebu da „opomene“ da je tog dana „zapravo“ Sveti Luka? Ili da je na tzv. Dan zaljubljenih zapravo Sveti Trifun?
Kako – ako se zapravo o pravoslavlju i tradiciji radi – tu granitnu veru i večnu istinu može da ugrozi maskirana omladina koja se zeza krajem oktobra ili poklanjanje ruže u februaru?
Nepoznato me ugrožava!
U pitanju je simptom iste boljke koja nije samo srpska – sve što je strano, novo, drukčije, dočekuje se u najboljem slučaju kao pretnja, u najgorem kao bolest. U svakom slučaju – stiglo je sa dekadentnog Zapada.
To onda valja regulisati, ograničiti, iskoreniti. Ili barem iskazati moralni prezir na društvenim mrežama. Paradoksalno, u ime hrišćanstva!
I to tamo gde su mnogi hrišćanski običaji pomešani sa paganskim, gde se od paljenja badnjaka prave spektakularne lomače, a na grobovima ostavlja hrana za pokojnike. I neka je tako, ako ljudi hoće da je tako.
Tolerancije nam treba, barem to, ako već nema razumevanja.
U to ime, srećan Sveti Luka svima koji slave. I lep provod svima koji idu na Noć veštica.