Dačićeva baba: Lako, lakše i teško
Nema tome dugo kako je Ivica Dačić izjavio da bi i njegova baba mogla da smanji plate i penzije. Onda je dan nakon gostovanja Aleksandra Vučića u televizijskoj emisiji „Oko“ – kad se premijer predstavio kao Dačićeva baba – ovaj, dakle Dačić, došao u studio istog vašeg prava da znate što manje i izjavio „nije da ja imam neko svoje mišljenje“ i to nisu „Vučićeve odluke, nego cele vlade.“
Sve što je Dačić rekao je tačno. On nije u poziciji da ima svoje mišljenje, a još je manje verovatno da ga ima vlada… Drugim rečima, mi smo u vlasti jednog čoveka koji nije od raskida da se njegove bapske banalnosti predstavljaju kao neka veličajna mudrost i da se podzemnim kanalima uticaja na kontrolisane medije opevaju kao epohalno reformatorsko delo balkanskog lidera.
Ne znam da li je Denis Kuljiš, hrvatski novinar, svojim uratkom za neki bosanski sajt dobio, recimo, stan u beogradskoj Ulici gospodara Vučića, ali toliko su nam ga puta na svaki „minut, dva“, pa i duže kad treba, iščitavali kao pokaznu vežbu o tome kako treba pisati o Vučiću, da bi jedan stan bio mali za tako gabaritnog novinara koji je svojim veličanjem Vučića zasenio i doušnikovu naslovnu dojavu o veličini premijerovih testisa.
O merama iz klasičnog arsenala sprečavanja bankrota državnog budžeta pišemo opširnije na narednim stranicama ovog broja „Vremena“, u tekstu s naslovom „Savez vođe i sirotinje.“ Kao što sam već pisao, primetno je bilo da je Aleksandar Vučić insistirao na svom mandatu od sto i kusur dana, kao da njegova stranka, SNS, nije na vlasti od marta 2012. godine.
Nije nemoguće da je ovo gotovo frojdovsko potiskivanje u zaborav očiglednih činjenica uzrokovano sledećom ocenom Fiskalnog saveta, koju sam, uzgred, pomenuo u ovoj istoj rubrici prošle nedelje:
„Pre dve do tri godine za ozdravljenje javnih finansija verovatno je bilo dovoljno zamrzavanje penzija i plata i bolja kontrola javnih preduzeća. Prošle godine je verovatno bilo dovoljno smanjenje plata i penzija za deset odsto i reforma javnih preduzeća, ali vlada se opredelila za ‘solidarni porez’ i povećanje umanjene stope PDV-a. To sve jeste odlagalo krizu, ali je zato sada potrebno još veće smanjivanje penzija i plata.“
Javnost: Sve Kuljiš do Kuljiša
Ozbiljna javna rasprava o ovom suštinski važnom javnom pitanju izostaje – sve Kuljiš do Kuljiša. Zato prenosimo tekst, verovatno previše emotivan, Danijela Cvetićanina, profesora ekonomije na Univerzitetu Singidunum. Na sajtu NSPM a je objavljeno:
„Po Vujakliji, bankrot je nesposobnost plaćanja i odgovaranja dospelim finansijskim obavezama. Ako imate ovo u vidu, šta mislite koliko je Vlada Srbije daleko od bankrota? Premijer Vučić je odgovorio: ‘Hiljadama milja daleko’, verujući, valjda, da će lako da nasamari javnost, trapavo mereći stepen bliskosti bankrotu – miljama, a ne novčanim jedinicama, koje državi nedostaju da izmiri svoje finansijske obaveze prema penzionerima, lekarima, prosvetarima, policajcima, oficirima itd.
Da li se i vama, kao i meni, čini da je država transparentno bankrotirala pred svojim građanima, izjavljujući da ne može da plaća ugovorene penzije i plate, i da će im zato plaćati deset procenata manje (i verovatno sve manje svake naredne godine). Zašto? Zato da bi vlast izbegla bankrot pred zapadnim poveriocima – moćnim finansijskom korporacijama, sa kojima je zajedno gurala Srbiju u sve nove i sve veće dugove, za koje se unapred znalo da neće moći da se vrate. Tim finansijskim korporacijama ‘hrabri’ srpski lideri ne usuđuju se ni da pomenu mogućnost da i one preuzmu deo rizika, da nenaplativi deo duga otpišu, ili bar zaborave na kamate, čija je visina nekada bila neprimereno visoka baš zbog ‘rizika zemlje’.
Dok se šarmantni ekonomski hitmeni, iz fotelja vladinih ministarstava, zaklinju da će spasti Srbiju od bankrota, tj. dodatno zadužiti zemlju, ali i da će po svaku cenu vratiti svetskim zelenašima dug do poslednjeg centa, u narodu sazreva svest (menja se taj prokleti „mentalni sklop“) da je bombardovanje 1999. s pravom nosilo naziv ‘Milosrdni anđeo’, ako se uporedi sa stepenom ekonomske destrukcije ‘Nemilosrdnog anđela’, koji je, od 2000, uzeo Srbiju pod svoje krilo, koristeći, umesto bombardera i šiptarskih terorista, kompradorske vlasti (i druge strukture), lansirane po svoj prilici sa istog mesta sa kojega su poletali fantomi i tomahavci.
Niko ne može precizno da oceni gubitke (u broju stanovnika) posle novog ‘konsolidacionog’ fiskalnog udara. Realna je nada da će veliki broj penzionera i zaposlenih u javnom sektoru preživeti dodatnih tridesetak dana svake godine bez prihoda, naročito ako inflacija ne doda još koji dan ‘štednje’, čitaj – nemaštine! Izvesno je, ipak, da mnogi neće imati tu sreću. Ne sumnjam da će ekonomskim hitmenima iz vlade, pa i samom premijeru, biti zbog toga žao, ali će s ponosom, već za nekoliko godina, moći da istaknu pred svetskom finansijskom zajednicom, koliko je stepen poverenja u Srbiju porastao. Žrtve neće biti uzaludne, a menadžeri svetskih banaka moći će sa zadovoljstvom da podele bonuse, uz gromoglasne pohvale srpskom programu štednje.“
Braća i razbraća: Kad popovi broje pare
Kačavendin greh, to je onaj što ima u Bijeljini versajske dvorce i plišane medvediće iznad kreveta, crkva je u trenutku javne sablazni oko njegovih seksualnih sklonosti opisala kao „trenutnu slabost posrnulog brata“, ali je zato i ove godine osudila najavljeno održavanje Parade ponosa, koju vidi kao „besprizorni skup nametnut Srbiji i Beogradu“.
Ništa neočekivano, da nije iskazala i brigu za trošenje budžetskih para što je vrhunsko licemerje s obzirom na to da oni za svoje performanse, 365 dana u godini, dobrim delom jesu plaćeni iz budžeta, a budžetu ništa ne daju.
SPC se pita: „Da li zbog suštinski apsurdnog paradiranja država treba da u trenutnoj nemaštini troši milione za obezbeđenje šačice sugrađana i njihovih gostiju za paradu od nekoliko stotina metara u centru Beograda… Imate pravo da paradirate, ali samo o svom trošku i trošku svojih nalogodavaca, ma kako se oni zvali, kako za paradu tako i za obezbeđenje, no ne o trošku Srbije – bombardovane, razorene, moralno i ekonomski osakaćene, osiromašene, poplavljene, na stub srama prikovane“, navodi se u saopštenju SPC-a, koje je potpisao patrijarh Irinej.
Ovo je izazvalo, rekao bih s pravom, veliki broj komentara na društvenim mrežama od kojih je najjezgrovitiji bio: „glasaću za stranku koja bude tražila da crkva plati porez.“ Popovi imaju cenovnik za svaku vrstu božje službe – od opela do krštenja – aman ni žutu banku ne daju u budžet o kome sad toliko brinu. I još kad pop tresne tarifu, doda obavezno i „još hiljadu, dve za crkvenjaka“ kao da je to drugi OUR nebeskog holdinga.
Možda i njihovo finansiranje treba prepustiti nalogodavcu – Bogu lično – ne bi li ispunili zavet siromaštva i manuli se pohlepe.
