Prve postizborne reakcije Vojislava Koštunice i njegovog štaba, dakle tima koji treba da se nađe na čelu Srbije, bile su besne, neadekvatne, pogrešne, histerične, uvređene, nepolitičke, nedržavničke, neuravnotežene, nelogične i smešne.
Kad su saznali rezultat, zapeli su da osporavaju biračko telo i biračke spiskove, pošto su najpre veselo izašli na izbore sigurni u pobedu. Sad traže da se Koštunici naknadno prizna pobeda, valjda verujući da je danas 5. oktobar 2000. i da će milion ljudi izaći da brani tu pobedu od Đinđićeve samovolje i tiranije. U tom smislu shvatio sam i Koštuničine reči da je video kraj Titovog i Miloševićevog, pa će dočekati i kraj Đinđićevog režima. On i njegovi veruju da im je lično Đinđić ukrao pobedu.
Ljudi koji govore i misle na ovaj način mogu da uvale državu u ozbiljne nevolje ako se nađu blizu stvarne vlasti. Pre svega, Koštunica pokazuje da jako teško podnosi neuspehe i loše vesti. Zato se valjda tako teško odlučuje da preduzme bilo šta i da prihvati bilo kakav rizik, a to znači da bi on bio dobar predsednik jedino pod uslovom da se ne meša ni u šta.
Nije se moglo ni po čemu videti da je Đinđić bitno uticao na neuspeh izbora jer masovni bojkot nije nešto što se može organizovati u tajnosti, preko svojih ljudi. Uostalom, Labus je dobio gotovo isto toliko glasova kao u prvom krugu, a oni koji nisu glasali mogli su lako sami da odluče da ne žele da pomognu Koštunici da pobedi. Ali, problem ovde nije samo u tome što je optužba netačna, nego što Koštunica očigledno sasvim nerealno procenjuje situaciju kad pokušava da Đinđića uporedi s Miloševićem, da na njega usmeri narodni gnev i iznudi da mu se prizna da je predsednik. Ništa od toga. Istorija se ne ponavlja tako bukvalno, pogotovu ne u tako kratkom roku.
Nije manje važno i simptomatično ni to što Koštunica ne kaže ništa o Šešelju, koji je svom snagom pozivao na bojkot drugog kruga. Očigledno, poslušao ga je dobar deo njegovih glasača i to je prvi razlog što Koštunica nije postao predsednik. Ali, on je takođe svestan da Šešeljevim biračima mora da zahvali što je u drugom krugu dobio dvaput više glasova od Labusa. I šta sad da im kaže? „Hvala vam, sram vas bilo“?
A ni to nije jedini paradoks. Koštunica, naime, ćutke prihvata podršku tih birača, odbija da im gleda u zube a zna da su to oni koji su 5. oktobra bili na suprotnoj strani i ne sme ni da pomisli na savez sa Šešeljem, dok u isto vreme ulazi u sukob s onima koji su pre dve godine listom glasali za njega, a sad za Labusa. Dakle, u ime 5. oktobra Koštunica poziva bivše protivnike 5. oktobra da ustanu protiv ondašnjih pobednika kojima je on sam bio na čelu i sruše režim koji je tada uspostavljen.
U svakom slučaju, mislim da bi Koštunica morao odmah da smeni onog svog saradnika koji je bio dužan da mu da da popije čašu vode pre nego što izađe pred novinare. Zatim bi bilo dobro da mu neko nasamo objasni kako stvari stoje, koliku i čiju podršku on uživa, ko mu je protivnik i koliko je jak, te kakvi mu potezi stoje na raspolaganju. Ovo zbog toga što se rđava politika ovde najviše hrani nerealnim, precenjenim predstavama o sopstvenoj snazi i potcenjivanjem protivnika.
Nema sumnje da sličnu pouku zaslužuje i Đinđić. Mada je on manje sklon negovanju iluzija i nerealnim kombinacijama, ono s oduzimanjem mandata DSS-u bilo je očigledno rezultat loše procene. Predstavnici ove dve strane sad bi morali da sednu i, pre ponavljanja izbora, pokušaju da naprave ozbiljniji zajednički plan delovanja. Za početak, mogli bi, recimo, da razgraniče područje saradnje od područja takmičenja. Njima, naime, predstoji nekoliko krupnijih poslova, kao što je usvajanje Ustavne povelje, vraćanje mandata DSS-u, izmene izbornog zakona, možda i Ustava, zakazivanje parlamentarnih izbora, a sve to se teško može obaviti bez usaglašavanja predsedničkog i premijerskog bloka.
Ako ništa od toga ne bude urađeno, ponavljanje predsedničkih izbora moglo bi da se izrodi u stvarnu krizu. Recimo: Labus odustane ali ne podrži Koštunicu, DOS ne istakne nikakvog ili nekog neubedljivog kandidata, pa u drugi krug uđe Šešelj. Koštunici bi se to moglo svideti pošto bi tada on odjednom svakome izgledao mnogo simpatičnije, ali zar nije bolje ne vući đavola za rep, ako baš ne moraš.
Ne kažem da je Šešelj dospeo nadomak vlasti, ali on će sad, posle onako dobrog rezultata, svakako zapeti da oko sebe okuplja opoziciju i možda će zbilja još malo ojačati. Na toj opozicionoj desnici i levici ima nekoliko sitnih stranaka koje bi mogle da se uhvate za Šešelja prosto radi golog opstanka. Tako je nekad, sabiranjem svega i svačega u zajedničkoj nevolji, nastao pobednički DOS. Ista koheziona sila sad jače deluje u opoziciji nego među vladajućim strankama. Iz DOS-a bi na kraju moglo izaći još više stranaka nego što je u njega ušlo.
Šešelj bi se lako mogao pojaviti kao glavni korisnik u slučaju da Koštunica oslabi Đinđića, kao i ako bude obrnuto. Koštunica kao umereni desničar predstavlja prirodnu barijeru desnom ekstremizmu. Ali, i ako on uspe da kompromituje Đinđićevu vladu i njene reforme, Šešelj će možda ubedljivije od Koštunice objasniti kolika je to bila izdaja i pljačka. I još će optužiti Koštunicu da je bio saučesnik.
Za Šešelja nema lepše muzike nego kad sluša šta Đinđić i Koštunica govore jedan o drugome. Divno se slaže s obojicom. Ponekad pomisli da ni sam to ne bi umeo bolje da kaže. A najlepše je što pri tom na njega sasvim zaboravljaju.
